Живот пише драме

ИГРА ЗА БЕГ

После седам месеци проведених у заточеништву, два таоца су одлучила да надмудре талибане и покушају да се дочепају слободе. У томе им је помогла једна друштвена игра.

Иако је знао да боравак у Авганистану, нарочито за држављане САД, носи одређене ризике, новинар „Њујорк тајмса” Дејвид Род трудио се да не размишља о опасностима и да се усредсреди на посао. Прешао је далек пут да би изблиза истражио историју америчког утицаја у овој земљи, а сакупљена грађа требало је да се нађе у његовој новој књизи.
    Род је 10. новембра 2008. године, с преводиоцем Тахиром Лудином и возачем Асадулахом „Асадом” Мангалом, кренуо у покрајину Логар, у близини Кабула, где је био позван да интервјуише талибанскг команданта. Сусрет је уговорио Лудин, али тројица мушкараца нису стигла на одредиште у уговорено време. Талибански командант је позвао „Њујорк тајмс” да обавести уредника да нису дошли, те да му није познато шта се десило.
    Американци су убрзо сазнали каква судбина је задесила Рода и његове пратиоце. Талибани су потврдили да су Род, Лудин и Мангал њихови затвореници и тражили су, за почетак, да вест о отмици не буде откривена у јавности. Наставили су да шаљу низ нејасних и тешко остварљивих захтева као услов да пусте заточенике, од тога да очекују ослобађање талибанских затвореника у Авганистану и Гвантанаму, као и плаћање откупнине у износу од више десетина милиона долара. Касније су објавили најмање два видео-снимка на којима се види Род, а који су послати западним медијским агенцијама и „Њујорк тајмсу”. Отмичари су слали и писма и аудио-траке.        
 

Верује се да су Рода и његове сараднике отели талибани који су припадали мрежи Џелалудина Хаканија, ратног вође и бившег борца-муџахедина. Уз мало података с којима су располагали, запослени у „Тајмсу”, Родова породица и припадници безбедносних служби даноноћно су радили на томе да тројица мушкараца буду пуштени на слободу. Чак су успели да упосле и локалне авганистанске новинаре да преговарају с талибанима.
    Родови пријатељи су сазнали да је новинар, пре кобног дана, оставио писмо у ком је навео да преузима сву одговорност за оно што може да му се деси у покрајини Логар. То није умањило њихову бригу. Били су „на вези” с отмичарима скоро од првог дана. Преговори су били спори, али талибани су, наводно, од самог почетка тврдили да неће убити Рода, иако су таоцима редовно претили смрћу, како се касније сазнало.

За запослене у „Тајмсу” најтеже је било да целу ствар држе у тајности. Разговарали су више пута с Родовом породицом како би заједно одлучили да ли је то најбоље решење. Како су се дани одужили на месеце, а Родова судбина је и даље била неизвесна, мало је фалило да прекину ћутање. Ипак, остали су суздржани до краја и убедили су око 40 медијских кућа у САД да не објављују било шта што има везе с отмицом.
    У једном тренутку Род и његови сарадници пребачени су у Пакистан. Таоци су до тад у заточеништву провели седам месеци, под сталном претњом смрћу. Зато су решили да покушају сами да се избаве, јер нису имали појма шта се дешава ван затворених врата и да ли постоје икакве шансе да их неко споља избави.
    У ноћи 19. јуна 2009. године, Род и Лудин су се спремили да направе одлучујући корак. Изморени мушкарци су били свесни да немају довољно снаге да се физички обрачунају с наоружаним отмичарима. Једини начин био је да их некако надмудре. Предложили су стражарима да играју „даме”, друштвену игру за коју су знали да им је омиљена.
    Стражари су радо прихватили предлог. Партије су се низале како је ноћ одмицала. Род и Лудин су пратили понашање стражара широм отворених очију. После ко зна које партије по реду, полако је завладала тишина. Стражари, уморни од игре, утонули су у сан.

Два заточеника одмах су се дала у бег. Попели су се на зид висок три метра, а затим се спустили, користећи комад старог конопца који је Род набавио две недеље раније. Конопац није био довољно дугачак да би се безбедно спустили до земље, па су морали да скоче. Лудин је приликом пада повредио ногу, али је некако наставио да трчи док нису набасали на пакистанског војника.
    Прво су морали да га убеде да нису талибански борци. Након тога их је преузела погранична полиција која их је одвела до ваздушне базе у Авганистану. Род је пребачен у Дубаи где се коначно, жив здрав, поново срео са својом породицом. У саопштењу за медије речено је да није плаћен никакав откуп и да, и поред сталних захтева отмичара, није ослобођен ниједан талибански затвореник.

Возач Мангал није побегао с Родом и Лудином. Род је одлучио да му не открије планове за бекство из страха да ће их открити отмичарима. Сумњао је да сарађује с њима. Како се касније испоставило, Мангал је сарађивао с талибанима само да би осигурао своју безбедност. Побегао је 27. јула 2009. године.
    Упркос томе што су се успешно избавили из заточеништва, Род је бекство описао као „последњи трзај” и „безумност” два човека у очајању. Испоставило се, такође, да је одлука да се отмица држи у тајности била исправна. Више од 40 медијских кућа пружило је подршку „Тајмсу” и породици Дејвида Рода. По суду безбедносних агенција, објава у јавности само би повећала опасност. Ко зна да ли би, у том случају, таоци извукли живу главу.