Црно-бели свет

ЗАГОНЕТКА ПОТЕМКИН

Гoдинама су историчари шаха узалуд настојали да oткрију ко је 1924. године у Паризу рекао Gens una sumus – „Један смo род”. Не без разлога.

Желећи да унапреде развој своје игре, шахисти су почели да се удружују још крајем 19. века. Тако су они најбољи на свету 1900. године у Минхену основали Савез шаховских мајстора. Оснивачкој скупштини присуствовали су играчи с титулом шаховског мајстора: светски првак Емануел Ласкер, Мароци, Пилсбери, Бергер, Берн, Јановски, Марко, Шлехтер, Шовалтер, Кон. Скуп је одлучио да у Међународно удружење шаховских мајстора позове још десет познатих имена: Алалика, Гунсберга, Липкеа, Маршала, Шиферса, Тараша, Тајхмана, Чигорина, Вајса и Винавера.
  У Статуту је писало: Титула мајстора значи да је онај ко је носи играч првог ранга.
  До титула међународног мајстора и велемајстора чекаће се до 1948. године, када је почела да их додељује Светска шаховска федерација FIDE. А да би неки шахиста добио титулу мајстора, били су неопходни гласови двотрећинске већине чланова.

Аматери и професионалци

  Први извршни председник био је аустријски шаховски мајстор Јохан Бергер, проблемиста и творац „Бергерових таблица”, по којима се одређују парови на турнирима. Секретар је до 1904. године био Георг Марко.
   О овом удружењу шаховских мајстора касније се, међутим, није говорило. Али, како се осећала потреба да се шахисти на такав или сличан начин поново окупе, 1914. године учињени су први покушаји. Нажалост, почетак Првог светског рата одложио је све напоре.
   Погодна прилика отворила се у оквиру Олимпијских игара у лето 1924. године, одржаних у Паризу. На програму су била и шаховска такмичења – играо се турнир чији је победник добио титулу аматертског првака света. Како су учествовали представници 15 држава, искористили су то да одрже Оснивачки скуп шахиста. На овоме су дуго радили Француз Пјер Венсан, Британац Л. Рис и Холанђанин Александар Риб.
  Двадесетог јула делегати државних шаховских удружења (а тамо где их није било – представници најјачег престоничког клуба) основали су Светску шаховску федерацију FIDE, и то баш кад је завршен финални шаховски турнир, на којем је победио Херман Матисон из Летоније, поставши аматерски првак света, док је Хозе Раул Капабланка био професионални. Ова разлика у рангирању шахиста постојала је још четири године. Наиме, Макс Еве је постао други аматерски првак, а затим је та титула трајно уклоњена.
   Оснивачки протокол потписали су сви представници шаховских савеза, а онај југословенски представљао је Јаков М. Овадија, адвокат из Београда.

У средишту пажње

    Тада је усвојено и гесло под којим ће радити Светска шаховска федерација: „Један смо род” (Gens una sumus). Али нигде није забележено чија је то замисао била, па су историчари касније годинама узалуд трагали по часописима из тога времена. Ни последњи живи оснивач FIDE, Румун Јон Гуђу, који је на Шаховској олимпијади 1984. године у Солуну имао безмало 90 година, није могао да се сети тог детаља.
   Међутим, 1993. године у једном напису о шаху нашао се и податак да је међу учесницима Конгреса у Паризу био и руски досељеник Петар Петрович Потемкин. Бавио се књижевношћу и играо шах, па се нашао и на квалификационом турниру за титулу аматерског првака света. Он је предложио да се шаховска делатност одвија под геслом Gens una sumus и тако је остало до данас. Умро је у емиграцији 21. октобра 1926. године, али је његово име остало да живи и даље. Шаховска секција Руског клуба у Паризу добила је име „Потемкин”.

ГРЕХ НА ТАБЛИ

Руски историчар шаха Михаил Саулович Коган у књизи „Есеји о историји шаха у СССР-у” (1938) наводи цитат из Иловичког преписа Крмчије Светог Саве (1262), у којем се помиње и шах: „Сви епископи и клирици морају свима бити утеха и пример за добра дела. Ако неко од њих скрене с правог пута, па се ода шаху, коцки, или се опија, правило налаже да се с тим престане, или одвоји било да је епископ, презвитор, ђакон, подђакон, или чтеципојац. Ако не престану, нека буду екскомуницирани, а световњаке који играју шах треба изопштити.”.

   У Оснивачки протокол FIDE ушло је начело равноправности чланица. Одређено је и да седиште буде у Швајцарској до Генералне скупштине 1925. године. Сваки члан оснивач, као и будући нови члан, био је дужан да уплати најмање 300 франака како би се покрили радни трошкови органа FIDE.
    За првог председника изабран је Александар Риб, који је на том положају остао до 1949. године; потпредседник је био Л. Рис, секретар Британског шаховског савеза, док је за благајника изабран М. Николе, благајник Швајцарског шаховског друштва.

Пут без повратка

   Јаков М. Овадија (1878–1942) веома је волео шах и први је у Србији преко штампе популарисао шаховску игру, којом се бавио још као ученик београдске реалке. У јавности се огласио шаховском рубриком у листу „Мали журнал”. Приредио је дописну шаховску партију између Београда и Шапца, чије је потезе у отварању преносио исти часопис. Та партија је остала незавршена.
    Победио је на турниру најјачих београдских шахиста 1908. године у хотелу „Париз” на Теразијама; доводио је у Београд многе познате играче, међу њима и првака света Емануела Ласкера. С њим је играо слободну партију и изгубио. Причало се да је почетком Другог светског рата с породицом кренуо некуд према Јадранском мору, али то је био пут без повратка.
    Када је у јуну 1944. године живот изгубила светска првакиња Вера Менчик, а убрзо и светски првак Александар Аљехин, шаховска федерација се суочила с новим бригама. Преузела је уређивање појединачних шампионата и вишеструко унапредила шаховски живот широм света. Данас је донекле слична Уједињеним нацијама са седиштему Лозани. Члан је Унеска и има 199 чланица.
    После Александра Риба на председничко место дошли су: шведски адвокат Фолке Рогард (1949–1970); холандски професор Макс Еве (1970–1978); исландски правник Фридрик Олафсон (1978–1982), Флоренсио Кампоманес са Филипина... На Шаховској олимпијади у Новом Саду 1990. године за потпредседника је изабран велемајстор Александар Матановић. Данас је на челу овог угледног удружења Рус Аркадиј Дворкович.