Територијална одбрана на галски начин

ЗАБРАЊЕНО ЗА МАЛЕ ЗЕЛЕНЕ

Због тврдње француског железничког радника да је близу куће видео ванземаљце, у општини Шатонеф ди Пап на снагу је ступио несвакидашњи закон

Име градића Шатонеф ди Пап у преводу значи „папин нови замак”. Mеђутим, „замак” у називу почео је да се користи много пре него што је подигнут дворац по налогу папе Јована XXII у 14. веку. У 11. веку појам се односио на „утврђено село”. Како било, рушевине средњовековне грађевине и данас се надносе над околином као њен најупечатљивији симбол.
   Римокатолички поглавари подстакли су мештане да се више посвете виноградарству, о чему сведоче записи о куповини вина у време кад је ово пиће било тешко превозити и чувати. Мештани су до данас остали посвећени тој делатности, по којој их околне заједнице и познају. Тако је бар било док се нису умешали посетиоци с неке друге планете...

                                                Рониоци на шинама

   У Шатонеф ди Папу забележен је случај који је повест овог подручја учинио много занимљивијом. Захваљујући томе, градић је стекао славу која је мештанима дотад била незамислива. Било је то у септембру 1954. године. Једне вечери железничког радника Маријуса Девилда из мирног сна пренуо је псећи лавеж. Ноћ је већ увелико одмакла. Маријус је буновно истрчао да види шта је толико узнемирило животиње.
    Ни сâм није био сигуран за чиме трага јер је живео у месту где су немили догађаји врло ретки. У дворишту се ништа није померало. Међутим, дошавши до капије, заледио се пред неочекиваним призором. Две приказе, које је касније назвао Марсовцима, непомично су стајале пред њим. Осветљавала их је „машина у облику цигаре” смештена на железничким шинама иза њих.



   Посетиоци су били ситне грађе, обучени у нешто што подсећа на ронилачко одело. Издалека су личили на људска бића. Кад је радник покушао да им се приближи не би ли их боље осмотрио, летелица је изненада испустила сноп зелене светлости, која га је потпуно укочила. Девилд се није сећао колико дуго је био у стању сасвим отупљених чула, али кад је дошао себи, Марсовци су се већ укрцали на летелицу и одлетели.
   Нестрпљиво је чекао да сване како би с комшијама поделио искуство налик на ноћну мору. Ретко ко је посумњао у његову исповест, а убрзо су се појавили нови извештаји људи који су тврдили да су видели летелицу у облику цигаре. На железничкој прузи налазили су трагове за које се веровало да их је оставио НЛО. Са сваком новом причом ширила се и узнемиреност међу становништвом, које је очекивало да их власти заштите.

Само по закону

    Општинско веће предвођено градоначелником Лусијеном Женом преузело је ствар у своје руке. Да би незвани гости престали да нарушавају мир заједнице, одлучили су да им озбиљно запрете. У октобру 1954. године изгласан је закон чији је циљ био да се ванземаљци држе подаље од мештана и плодних винограда.
   Члан 1 овог закона гласи: „На општинској територији забрањено је прелетање, слетање и узлетање летећих тањира, без обзира на њихову националност.” Према члану 2, ако се деси да „летеће цигаре” ипак слете на ово подручје, одмах ће бити притворене. У члану 3 стоји да су полицајци и шумари надлежни да ове одредбе спроведу у дело.
   Да ли је градоначелникова намера била да привуче пажњу на заједницу познату једино по производњи вина, или је све хтео да преокрене у шалу – остаје свакоме да тумачи по вољи. Чињеница је да је закон донесен и да су претње уродиле плодом – од 1954. године до данас ниједан летећи тањир није слетео у Шатонеф ди Пап, те ни „мали зелени” нису ступили на његово тле.
   Градић је на неко време пробудио знатижељу медија и ловаца на НЛО. Вести су објављене и изван Француске, између осталог и у „Њујорк тајмсу”. Ели Жен, син некадашњег градоначелника, тврдио је да је његов отац донео закон само да би узбуркао јавност, и то баш у време кад су питања о животу ван наше планете била „у моди”. Радозналци су редовно посећивали ово место, чекајући „летећу цигару”.
   У наредним деценијама занимање је полако опало, али закон је и даље на снази. Новинари су 2016. године питали новог градоначелника Клода Аврила да ли ће га повући пошто ничему не служи. Колико год се чинио бесмисленим, Аврил у њему не види нешто што би штетило заједници, па је изјавио да му не пада на памет да га поништи.