За читање и уживање – Александра Јовановић

ЗАБОРАВЉЕНИ ПРИЈАТЕЉ

(одломак из романа „Црна птица”, овогодишњег добитника наше књижевне награде)

Жеља се пробудила с осмехом, што јој се није десило месецима. Помислила је на луна-парк и Вука и како ће данас све бити још лепше. Навукла је на себе најдебљи џемпер који је могла да нађе, јер је жена с телевизије, она у розе комплету, најавила пљусак и ветар. За сваки случај, испод џемпера је обукла летњу мајицу. Знала је да је Вук чека и да се досађује. Шта је радио док она није наишла?

А онда се сетила. Петак је, што значи да ће морати у школу. Брзо је набројала распоред часова. Нису јој деловали толико важно. Можда још данас да прескочи, само данас. А онда ће да се договори с Вуком да, на пример, помере виђање за поподне. Да, то би могло да успе. Само да мама не посумња.

Кад је сишла у трпезарију, схватила је да је мама већ отишла на посао. На столу ју је чекала кајгана. Било јој је драго што не мора сад да се суочи с њом, али, у исто време, помислила је како није видела маму читаву вечност, иако је прошао само један дан. То је било чудно, као да је почела да заборавља. Села је и омирисала кајгану. Смучило јој се. И то је било чудно. До пре једног минута умирала је од глади. Забола је виљушку у тањир и зачула се грозна шкрипа. Тетка се продерала из дневне собе – „Лакше мало, покушавам да читам!”

По откуцајима старог зидног сата схватила је да касни. Киша је пљуштала по њеном црном кишобрану.

„Хоћеш тик-так?”

Лука се провукао испод кишобрана. Узела је две бомбоне и загризла. Тик-так је имао укус картона.

„Нешто су ти чудне ове бомбоне.”

„Па сад сам их купио” – Лука је протресао кутијицу, да би је уверио како је све у реду.

Кренули су – ногу пред ногу. Учинило јој се да је киша све тежа и тежа, да су јој ноге тешке, а сваки корак је био све напорнији.

„Имам један предлог.”

„Не.”

„Само ме саслушај.”

На тренутак је деловало као да ће само да настави право. Ипак, застао је и окренуо се. Набрао је нос, што је сигуран знак да је спреман да саслуша. Дубоко је удахнула и почела.

Кад је завршила, Лука ју је бледо гледао. Није била сигурна да ли јој верује. У његовом погледу ничега није било – као да је одлутао негде далеко.

„Мислиш да измишљам?”

„Не знам.”

Стисла је усне, баш као њена мама. Показаће му. Кад буде видео други свет, неће је више тако гледати.

„Е сад ћеш да се увериш.”

Иза капије никога није било. Жеља је протресе неколико пута, а Лука промоли нос кроз решетке. Редови споменика, дрвеће, пут. И киша. Ни трага од Вука. Ово је било чудно.

Позвала га је, најпре шапатом, а онда и гласније. Ништа. Почела је да црвени.

„Мени ништа не делује чудно. Све је како треба” – благо се осмехнуо, што ју је одмах изнервирало.

„Мислиш да лажем! Био је овде, баш иза капије. Требало је да се нађемо. Не знам где је.”

Лука је спустио поглед, што је знак да му је непријатно. Знала је да оно што следи неће хтети да чује.

„Не мислим да лажеш. Мислим да бежиш.”

„А од чега то?”

„Знам да си тужна. Сви знају. И то је нормално, стварно. Можда и треба да будеш тужна још неко време. Али не можеш да се скриваш међу споменицима. Није здраво.”

Чврсто је стегла дршку кишобрана – толико да је шака заболела.

„Немаш ти појма! Нико нема!”

„Извини. Само сам рекао шта мислим. Знаш да сам увек ту ако ти треба нешто.”

„Да си стварно ту, онда би ми веровао. Не би ме гледао као да сам луда.”

„Жељо...”

„Мислила сам да смо пријатељи.”

Лука се загледао у њену руку. Није јој било јасно у шта гледа. А онда је све утихнуло. Није више чула ни кишу, ни аутомобиле који су јурили иза њих.

„А где ти је наруквица?”

Оборила је поглед.

„Остала ми је код куће.”

Лука ју је само погледао. Очи су му постале модре, због ње. Наруквица је била важна, а она ју је одбацила тек тако. Грло јој се стегло. Хтела је да га загрли и да му каже: „Идемо у школу, ајде. Никада више нећу да идем на гробље, нећу више да се жалим, само немој тако да ме гледаш.” Али, само је стајала, као онда у сну када није могла да макне. А он је само почео да се удаљава, тако, без кишобрана. Како ће ово да исправи?

„Лука, чекај!”

Није хтео да се окрене. Одједном јој је постало врло хладно.

„Бар узми мој кишобран!”

Није се окренуо.

„Мислио сам да никад неће да оде.”

Вук ју је забављено посматрао. Жеља је брзо обрисала очи.

„Знаш да он не може да ме види.”

„Али, мислила сам, ако је са мном...”

Збунила се. Зар није Вук јуче рекао – што више, то боље?

„Зар не може и он да убере цвет и онда...”

Одмахнуо је руком – „Не иде то тако. Ја сам тебе одабрао, не њега.”

Погледала је у правцу у којем је Лука отишао. Сад је већ на пола пута до школе. Можда је требало да потрчи за њим.

„Пусти га. Он те не разуме као ја.”

Да, Лука ју је познавао одувек, а није схватао зашто мора да оде на гробље, зашто не прича с другима, зашто је тужна сваки дан, стално. На крају, Вук је никада није приморавао да прича о стварима о којима није хтела да прича. И до сада, све је с њим било тако забавно. Било јој је боље и осећала је да је ближе тати. Можда постоји начин. Питаће га...