С окрајка историје

ВРАБАЦ НА КРАЉЕВОЈ КРУНИ

Сви су волели да се друже с њим, а нико није знао ни како се презива. За све је био само Љуба Врабац, који је умео да загорча лепе тренутке двојице Обреновића, Милана и Александра, оца и сина...

У другој половини девете деценије претпрошлог века Београд је брујао о једној јединој теми. Београђани су се забављали ванбрачним излетима краља Милана Обреновића. Иако је био ожењен лепом и у народу омиљеном Наталијом, то му није сметало да обилази многе београдске даме. А онда се појавила Артемиза Христић.
   Ова Гркиња била је удата за Милана Христића, секретара посланства Краљевине Србије у Цариграду. Док се он бавио дипломатским пословима у Цариграду, она је живела у кући у Београду, у Кнез Михаиловој 46. Била је редовна на баловима и пријемима које су приређивале угледне београдске породице. Тамо ју је запазио и краљ Милан. Није потрајало, а планула је љубав.
   Само, није ишло да краљ поред живе краљице посећује своју милосницу кад год би му пало на памет. Зато је Артемизу посећивао тајно, углавном усред ноћи. Огрнут пелерином, с капуљачом набијеном до носа, без икакве пратње, шуњао би се од Двора до њене куће. Испрва је то било спорадично, да би се убрзо те краљеве ноћне шетње понављале сваке друге вечери. А како се у госте, поготово такве, не иде празних руку, то је краљ увек носио или кутију ратлука или саксију с цвећем.

Стани, бре!

   Како то обично бива, за те тајне шетње знао је читав град. И сви су пазили да се у то доба не нађу на путу краљу. Полиција је пазила Артемизу Христић као државно добро. Чак је управник града издао посебно упутство о томе. И тако све док једне вечери тајанствени човек под капуљачом није налетео на нижег полицијског службеника званог Љуба Врабац. Као за инат, овај је био у пратњи два жандарма.
   Тешко да је постојао Београђанин тог доба који није познавао омаленог чиновника. Исто тако, осим родбине и најближих пријатеља, нико под капом небеском није знао како се презива. Надимак је стекао захваљујући ниском рату и живахности. Његове досетке биле су легендарне. Онда и није чудо што су га волели Стеван Сремац и Бранислав Нушић. С глумцем Чича-Илијом Станојевићем био је као лонац и поклопац. Уживали су да заједно насамаре такозване „познате личности”. Још ако би дотични дигао нос, што и није била реткост, обавезно би добио по њему.
   Љуби је било тешко да прође улицом, а да некога не поткачи. Обожавале су га кафеџије и бербери. Готово да су се отимали да им, пошто-пото, буде муштерија. То је значило да ће за њим да нагрне буљук знатижељника, који само чекају неку Љубину мудролију.
   Имао је Врабац и кућу и породицу, али је највећи део времена проводио на улици и у кафани. Иако није имао велике школе, некако је успео да се убаци у државну службу. Постао је нижи чиновник у полицији. Имао је обичај да се вајка:
   – Што нисам глупљи, далеко бих догурао!
   И те ноћи тај и такав Љуба Врабац у пратњи жандарма зауставио је сумњивца под пелерином. Препознао га је, наравно. Једноставно није могао да одоли да не дрекне:
   – Стани, бре, ко си ти?
   Краљ се снебивао. Шта да каже, да ли да се представи? Пребацивао је саксију из руке у руку, без сумње помишљајући да ли да је олупа о главу превише ревносном полицајцу. Смакао је мало капуљачу с главе, у нади да ће полицијски чиновник да га препозна и устукне. Овај се правио невешт. Заправо, наставио је још оштрије. Намргођен, ухватио је краља за мишицу, све уз речи:
   – Слушај ти, протуво, хајде у кварт да видимо зашто се смуцаш у ово доба!
   Ово краљ Милан већ није могао да отрпи. Спопао га је бес. Збацио је капуљачу с главе, испрсио се и издрао:
   – Иди ти у кварт! И реци тамо да те је из службе отпустио краљ Милан Обреновић!
   И Љуба шта ће, оде. Када је сутрадан прочитао извештај, управник града умало да падне у несвест. Љуба је брже-боље најурен из службе. Ипак, уз помоћ пријатеља, још брже се вратио на посао. Београђани су се забављали ујдурмом неко време, потом је заборавили. А Љуби се некако није дало да мирује. Убрзо се сударио с још једним височанством. Овог пута, Милановим наследником – Александром Обреновићем.

Узбуна на двору

   Као сушта супротност оцу, Александар је имао само једну миљеницу. Била је то Драга Машин, дворска дама краљице Наталије. Народ је није волео, али се све завршавало на говоркањима и оговарањима. Драга је живела у одвојеној кући. Комедијант случај удесио је да је била у непосредном суседству Артемизе Христић. Управник града Риста Бадемлић наредио је полицији да будно мотри на то место и чува Драгу. А биће да се исти комедијант побринуо и за то да се писар у кварту у коме је обитавала Драга смртно заљубио у владареву милосницу.
   Тако је једне лепе летње вечери Александар по поверљивом дворском момку послао Драги писамце, којом ју је позвао на вечеру. Гласоноша је похитао на ту адресу. Само што је закорачио у кућу, из мрака је искочила нека прилика. Онај писар. Шчепао је момка, кренуо да га испитује. Ко је, шта је, где је намерио, зашто је огрнут жандармеријским огртачем?
   Онај мученик је ћутао као заливен. Није смео ни да зуцне, пошто би га онда стигао краљев бес. Боље да га мало малтретира писар, па пусти. Овоме је све било јасно, али је желео мало да се поигра, бесан због Драгине равнодушности према њему. Ухватио је мученог курира за уво и тако га одвукао у кварт. Те ноћи је дежурни био Љуба Врабац.
   Љуба тешко да је могао да замисли бољу забаву да прекрати ноћ. Заједно с писаром почео је да га кињи. Писар је само колутао очима, молећи их да га ништа не питају, јер ништа не сме да говори. А овој двојици је само то недостајало, па су још више наваљивали. Забава без престанка.
   За то време, у Двору, краљ се узвртео. Чекао је Драгу до поноћи, а онда, ван себе од беса, из кревета дигао управника града. Како се краљевска не преиспитује, овај се усред ноћи растрчао од кварта до кварта, распитујући се ко је све те ноћи приведен. Да није неки жандарм сувише озбиљно схватио своју дужност? Нигде није било ниједног чудног ухапшеника. Све до Љубиног кварта. Управник се ухватио за главу када је затекао Љубу Врапца и писара. Нису одустајали од преслишавања већ клонулог момка.
   Чим је чуо шта се догодило, а то је било у сат или два, краљ Александар је направио џумбус. Још тог истог јутра старешина Врапчевог кварта је пензионисан. Природно, и Љуба најурен из службе. Сви писари из кварта хитро су премештени у Сурдулицу и Брзу Паланку. Све по потреби службе, наравно.
   Кажу да Љуба ни за тренутак није зажалио. Па загорчао је краљу, ни мање ни више, живот макар на неколико сати. За то задовољство био је спреман да плати и много више.
   Поново захваљујући познанствима, запослио се као адвокатски писар. Нешто касније вратио се у државну службу. Ипак, држали су га далеко од полиције. За сваки случај. Пензионисан је 1903. године, у педесет и седмој години. Поживео је још десетак.
   Када је Љуба Врабац умро, нико од виђенијих уметника, боема и кафеџија није желео да пропусти сахрану. Његов пријатељ адвокат Стеван Аћимовић цело преподне нудио је деци по граду по банку за сваког живог врапца кога донесу.
   У подне, док је трајало опело у Вазнесенској цркви, адвокат је пустио врапце из кавеза. Летели су по цркви, ударали крилима о зидове и полилеј. Понеки је чак слетео на ковчег. Љубу Врапца испратили су врапци.