За читање и уживање - Селва Бакр

ВОЈНИМ ЛИЦИМА ОДГОВАРА НОЋ

Гро­бљан­ски чу­вар од­шкри­ну вра­та сво­је ку­ћи­це, про­ту­ри кроз отвор сво­ју огром­ну гла­ву ко­ја је пре са­мо не­ко­ли­ко ча­са­ка ле­жа­ла као ба­че­на на кре­вет, про­тр­ља очи да ви­ди ко ку­ца на вра­та у те по­зне ноћ­не сате и рече:
  – Да?

  – Не за­ме­ри­те што вас уз­не­ми­ра­ва­мо; смрт­ни слу­чај – од­го­во­ри му јед­на од шест де­во­ја­ка ко­је су ста­ја­ле пред вра­ти­ма.
   Чо­век раз­ро­га­чи очи у чу­ду, осе­ћа­ју­ћи фан­та­сти­чну нелогичност при­зо­ра. За­тим, и да­ље за­чу­ђен, из­ја­ви да је не­мо­гу­ће оба­ви­ти укоп у то до­ба но­ћи. Да би то по­твр­дио, зади­же ру­кав сво­је ши­ро­ке ха­љи­не и по­гле­да у руч­ни сат. Би­ло је про­шло по­ла че­ти­ри по по­но­ћи. Он љу­ти­то по­но­ви:
   – Где то има – са­хра­на усред но­ћи! Је ли смак све­та!? Ево, још сат вре­ме­на па ће сва­ну­ти го­спод­ња све­тлост и мо­ћи ће­мо да ка­же­мо: ‘Го­спо­де, ве­лик ли си!’
   Јед­на од де­во­ја­ка што су ста­ја­ле ре­че (а ви­де­ло се да је на му­ци):
   – Не мо­же­мо да че­ка­мо, мо­ра­мо да га са­хра­ни­мо сад, од­мах!
   Чу­вар још јед­ном про­тр­ља очи и зев­ну не­ко­ли­ко пу­та, раз­бу­ђу­ју­ћи се. Опа­зи да та што му се обра­ти­ла ни­је оде­ве­на у цр­ни­ну ка­ко је оби­чај у жа­ло­сти, па пре­ђе по­гле­дом и пре­ко оста­лих. Под при­гу­ше­ном све­тло­шћу улич­не све­тиљ­ке ука­за­ше му се бо­је њи­хо­вих ха­љи­на: све су би­ле све­ча­но из­ве­зе­не и у жи­вим бо­ја­ма. Чо­век тад при­ме­ти и да су им ли­ца на­шмин­ка­на, а фри­зу­ре до­те­ра­не. Из­гле­да­ле су му, та­ко ка­ко су ста­ја­ле, као да су по­шле на за­ба­ву. Кад га за­пах­ну и ми­рис жен­ског пар­фе­ма, чу­ла му ма­ло уз­дрх­та­ше и он ис­пу­сти сла­ба­шан глас као да пи­та самога себе:
    – Све са­мо жен­ски­ње – у глу­во до­ба но­ћи!?

Јед­на од же­на се на­сме­ја. Њен груб и отег­нут смех за­о­ри се гро­мо­гла­сно и као да га по­го­ди усред те­ла, а ср­це му по­че сна­жно лу­па­ти. Чо­век бе­ше по­чео да сум­ња да су пред њим људ­ска би­ћа. Об­у­зе га је­зив осе­ћај да сто­ји пред аве­ти­ма или де­мо­ни­ма што бо­ра­ве у гро­бо­ви­ма, о ко­ји­ма је слу­шао сва­ка­кве при­че, али их сам ни­кад досад ни­је видео. По­ми­сли да поч­не за­по­ма­га­ти не би ли до­ви­као ко­га од ком­ши­ја што жи­ве у гробница­ма, али му сме­ја­чи­ца не да­де вре­ме­на да крик­не, до­да­ју­ћи:
   – Да, све смо жен­ске; оца нам је Го­спод ли­шио му­шке де­це. Про­кле­ти­ње, бо­ље да смо цр­кле кад са­мо му­чи­мо сва­ког жи­вог на овом све­ту!
    Чу­вар упи­та:
   – Зна­чи, све сте ње­го­ве?
   – На­жа­лост – од­го­во­ри јед­на.


   Чу­вар је слу­шао с не­ве­ри­цом. Би­ло је не­схва­тљи­во да на ли­ци­ма свих ових девојака што сто­је пред њим, кће­ри по­кој­ни­ка чи­је те­ло зе­мља још ни­је пре­кри­ла, не­ма ни тра­га ту­ге, ни су­за, ни пла­ча, ни кук­ња­ве као што би­ва у слич­ним при­ли­ка­ма. Осим то­га, шта зна­че те ша­ре­не ха­љи­не, на­шмин­ка­на ли­ца и не­при­стој­ни смех ко­ји је ма­ло­час чуо. Чу­вар се на­ђе у не­зго­ди, не зна­ју­ћи шта да чи­ни, док га је и да­ље про­го­ни­ло пи­та­ње: да ли је ово што гле­да очи­ма ствар­но? Или је то при­вид, не­ка ноћ­на мо­ра? Или је, мо­же бити, каква гад­на ша­ла о ка­квим је слу­шао у при­ча­ма у ко­ји­ма се де­мо­ни кад­што спр­да­ју с људским ство­ре­њи­ма?
  Про­тр­ља очи још је­дан­пут, нер­во­зно про­ђе ру­ком кроз ко­су – мо­жда да се уве­ри да је ства­ран и жив и да је све то око ње­га ствар­но, а не на­ста­вак сна ко­ји је ко­ли­ко ма­ло­час са­њао, пре него што га је про­бу­ди­ло ку­ца­ње на вра­ти­ма. У сну му бе­ше до­шла не­ка заводљи­ва глу­ми­ца ко­ју је пред спа­ва­ње ви­део у те­ле­ви­зиј­ској се­ри­ји. Из­вла­чи се из мртвач­ког пла­шта и узи­ма га у за­гр­љај. Он про­сто не ве­ру­је сам се­би и не зна тач­но да ли да се ра­ду­је што је у ње­ном за­гр­ља­ју или да ври­сне, а око му стал­но па­да на онај њен плашт ко­јим је би­ла омо­та­на. Но, кад се уве­ри да му је ко­са на гла­ви, и кад му до слу­ха до­пре кев­та­ње ком­шиј­ског ште­не­та на­лик на плач одој­че­та, он се при­бра, при­зва име Бож­је мо­ле­ћи да га за­шти­ти од про­кле­тог Со­то­не, па ре­че:
   – До­бро, да пр­во ви­дим умр­ли­цу.

Био је по­чео да по­ми­шља на зло­чин. Ако ни­је то, за­што ове де­вој­ке до­ла­зе да сахра­не оца у ово до­ба но­ћи? По­ми­сли, та­ко­ђе, да би и умр­ли­ца мо­гла би­ти кривотворена, или да по­сто­ји ка­ква тај­на ко­ја би га су­тра мо­гла довести у си­ту­а­ци­ју да одго­ва­ра пред за­ко­ном.
  Де­вој­ка ни­ска ста­са и с на­о­ча­ри­ма на очи­ма из­ва­ди из та­шни­це је­дан па­пир и пружи му га. Он ста­де па­жљи­во чи­та­ти. Умр­ли­ца је би­ла из­да­та прет­ход­ног да­на у здравстве­ној ста­ни­ци не­да­ле­ко од гро­бља. Би­ли су упи­са­ни име умр­ло­га, да­тум и узрок смр­ти. Чу­вар пом­но ис­пи­та пот­пис де­жур­ног ле­ка­ра, на­чел­ни­ка ста­ни­це и оти­сак пе­ча­та. Прем­да се кри­ла­ти орао у отиску печата бе­ше раз­ба­шка­рио пре­ко пот­пи­са, чу­ва­ре­во неспо­кој­ство не уми­ну – на­про­тив, по­ста­де још сум­њи­ча­ви­ји, па ре­че:
  – Смрт је очи­глед­но на­сту­пи­ла ују­тро, зна­чи да сте има­ле вре­ме­на да до­ђе­те попод­не или пред­ве­че. Чуд­но је што сте че­ка­ле баш ноћ.
  Де­вој­ка ко­ја је из­гле­да­ла нај­ста­ри­ја ре­че, сне­би­ва­ју­ћи се и уз­ди­шу­ћи:
  – На­ма је баш вре­ме са­хра­не нај­ва­жни­је. Ти гле­дај сво­ја по­сла, узми па­ре што ти сле­ду­ју и го­то­ва ствар!
  Чу­вар се ра­ср­ди. Био је си­гу­ран да ни­шта ви­ше ни­је у ста­њу да схва­ти, па раздражљи­во од­вра­ти:
  – Не до­ла­зи у об­зир да уко­па­вам не­ког у ка­сне са­те; ста­ри­је је ју­тро од ве­че­ра!
   Нај­ста­ри­ја му за­пре­ти да ће му оста­ви­ти леш ту, на ле­ди­ни и да ће оти­ћи. И зби­ља, мах­ну ру­ком се­стра­ма и оне се све за­пу­ти­ше пре­ма ула­зној ка­пи­ји гро­бља. По­ди­го­ше сандук са ла­фе­та, по­не­ше га и спу­сти­ше чу­ва­ру пред но­ге. Он им, већ бе­сан, за­тра­жи да отво­ре ков­чег да ви­ди шта је уну­тра. Оче­ки­вао је да ће ви­де­ти тра­го­ве зло­чи­на или ка­кав би­ло знак да смрт ни­је на­сту­пи­ла при­род­ним пу­тем. Кад пред со­бом ви­де мр­тва­ца ка­ко ле­жи умо­тан у плашт као што бог ми­лу­је, по­ви­ка:
    – Уоста­лом, укоп сад ни­је мо­гућ та­ко и та­ко. Бо­ље да оба­ве­сти­мо власт.
    На­о­чар­ка му мир­но од­вра­ти:
    – Оба­ве­сти по­ли­ци­ју. Учи­ни што мо­раш.

Чу­вар хи­тро уђе у сво­ју ку­ћи­цу што се са­сто­ја­ла од две ве­ће про­сто­ри­је ко­је су иначе слу­жи­ле за оку­пља­ње род­би­не по­кој­ни­ка. Кад до­би те­ле­фон­ску ве­зу с по­ли­циј­ском стани­цом и об­ја­сни де­жур­ном у че­му је про­блем, онај му хлад­но и пот­пу­но незаинтересова­но од­го­во­ри да ту не мо­же ни­шта да учи­ни, јер не по­сто­ји кри­вич­но де­ло уби­ства. А ка­ко је умр­ли­ца ис­прав­на, пот­пи­са­на и ове­ре­на слу­жбе­ним пе­ча­том, не­ка се он, да­кле, по­уз­да у бож­ју по­моћ и не­ка оба­ви укоп. На кра­ју још за­пи­та чу­ва­ра да ли је на ле­шу уочио мр­ље од кр­ви, ма­сни­це или тра­го­ве да­вље­ња. Кад чу­вар од­го­во­ри од­рич­но на све то, де­жур­ни по­ли­ца­јац спу­сти слу­ша­ли­цу, па по­ло­жи гла­ву на сто и на­ста­ви да спава.
   Чу­вар се по­но­во вра­ти до ков­че­га и де­во­ја­ка и од­луч­но об­ја­ви да ни у ком слу­ча­ју не­ће оба­ви­ти укоп док му год не ка­жу шта их го­ни да по­кој­ни­ка са­хра­њу­ју у то нео­бич­но до­ба да­на. До­да­де да он не­ће по­пу­сти­ти ни под ка­квим прет­ња­ма и упо­зо­ри их да не мо­гу оти­ћи ода­тле док им он не из­да по­твр­ду да је укоп из­вр­шен, а ако то учи­не, про­тив њих ће се по­ве­сти кривични поступак. Кад де­вој­ке ви­де­ше да чу­вар го­во­ри ра­зум­но, као и да не­ће од­у­ста­ти од свог ста­ва, јед­на од њих му ре­че:
   – Чуј, чи­ко, наш је отац умро од ру­ке Го­спод­ње и с те стра­не мо­жеш бити споко­јан; али то што нас пи­таш те­шко нам је да ти сад об­ја­шња­ва­мо. Ствар је круп­на и, ако би­смо ти ста­ле при­ча­ти о раз­ло­зи­ма, тре­ба­ло би да при­ча­мо да­ни­ма и да­ни­ма. Оба­ви укоп и не бој се!


Селва Бакр (1949), eгипатска књижевница, у својим делима преиспитује положај жена у исламском свету. Међу њеним збиркама кратке прозе издвајају се „О души која је постепено крадена” и „Како сељанка меси тесто” (из које је прича коју објављујемо), а међу романима „Златна кочија не пење се на небо” и двотомни „Башмуранин”, који је Унија арапских писаца прогласила једном од сто најбољих књига на арапском језику.

   Нај­ста­ри­ја до­да­де не би ли га још бо­ље уми­ри­ла:
  – Украт­ко, ми смо све одав­но са­мо че­ка­ле час кад ће он умре­ти. Мр­зе­ле смо га више не­го и стри­ца, да­бог­да и он го­рео у па­клу!
   Чу­вар се згро­зи на те ре­чи јер се о мр­тви­ма го­во­ри са­мо нај­леп­ше, што год да су чи­ни­ли или зло­чи­ни­ли за ово­зе­маљ­ског жи­во­та. Да про­сто не по­ми­слиш да им је овај што ле­жи у сан­ду­ку отац! Пље­сну дла­ном о длан и за­ва­пи:
   – Не­ма си­ле ни мо­ћи до у Бо­га је­ди­но­га! Са­кло­ни ме Бо­же од те­бе, го­спо­ја! Опрости јој Бо­же ве­ли­ки! Го­спод не­ка ти да по­ка­ја­ња и по­ми­лу­је те сво­јом ми­ло­шћу!
    На то ће нај­мла­ђа:
   – Не­мој ти слу­чај­но да ми­слиш да ми не­ма­мо ми­ло­сти, да смо без­о­се­ћај­не или да сад кле­ве­та­мо по­кој­ни­ка; не, та­ко ми Бо­га! Не­го нас је он му­чио и ду­шу нам ва­дио и јутром и ве­че­ром. Звао се отац, али је на де­лу и у ства­ри био да­ле­ко од то­га!
   – О Го­спо­де, о За­штит­ни­че! А јел’ се ба­вио чи­ме? – упи­та чу­вар.

Ја­ви се она с на­о­ча­ри­ма:
    – Вој­но ли­це, го­спо­ди­не, и по­сту­пао је с на­ма та­ко да смо гле­да­ле зве­зде усред бела да­на! Жи­ве нас је уби­јао. По мај­чи­ној смр­ти оста­ле смо нас шест де­вој­чи­ца – шта смо ми мо­гле, би­ле смо не­моћ­не. Жи­ве­ле смо од ту­ђе ми­ло­сти­ње, јер је он про­дао мајчину зе­мљу и узео све па­ре, а на­ма је бро­јао сва­ки за­ло­гај. За­бра­нио нам је да учи­мо шко­ле и ли­шио нас све­га ле­пог на овом све­ту, чак и оно­га што има сва­ко дру­го че­ља­де! Ето ти, на­ша је при­ча ду­га и пре­ду­га. Ни­ти је би­ло ни­ти ће би­ти људ­ског ство­ра ко­ји је дожи­вео та­кву бе­ду и не­сре­ћу!
    Чу­вар опет по­ме­ну бож­ју си­лу и моћ, па по­ми­сли да де­вој­ке, мо­же би­ти, ма­ло прете­ру­ју, или га ла­жу из не­ког раз­ло­га ко­ји ње­му ни­је по­знат. Али из тра­ги­ке ко­ју је чи­тао с њи­хо­вих ли­ца и гор­чи­не ко­ју им је осе­ћао у гла­су осе­ти да го­во­ре исти­ну, па ре­че:
    – До­бро, хај­де сад се спо­ме­ни­те да је Бог је­дан и сми­ри­те жив­це. Али ре­ци­те ми, зар ни­је ко­год мо­гао да ка­же том чо­ве­ку ко­ју реч, да по­раз­го­ва­ра с њим, не­ко ра­зу­ман из ње­го­ве фа­ми­ли­је или не­ки до­бар при­ја­тељ ко­ји је имао ути­ца­ја на ње­га, да га ма­ло окрене и да му смек­ша ср­це?
    На то ће нај­мла­ђа под­сме­шљи­во:
   – Де­да је био још ве­ћи гов­нар. И он је био вој­ник, а и стриц је, исто та­ко.
   На ово се на­до­ве­за нај­ста­ри­ја са сво­јом оп­ту­жбом:
   – Др­жао нас је на узди као мар­ву, ни­јед­на ни­је мо­гла ни слу­чај­но да ка­же шта мисли. Јед­не при­ли­ке сред­ња се­стра вик­ну на њ, го­во­ре­ћи му: ‘Грех ти на ду­шу, са­мо нам за­гор­ча­ваш жи­вот! Хо­ћу да и ја жи­вим као оста­ли на­род, да учим шко­лу, да из­ла­зим ме­ђу свет!’ И за­ми­сли, чи­ко – ти, чу­ва­ру: мла­тио ју је док јој ни­је из­био око! До­шле смо до­тле да је већ би­ло на­чи­сто не­мо­гу­ће из­др­жа­ти; ни­смо ви­ше сме­ле да отво­ри­мо уста и да ка­же­мо ни­јед­ну реч. Он­да смо се на­у­чи­ле да ла­же­мо и хи­ни­мо – по­ста­ле смо би­ле као они евнуси.
    – И то ни­је са­мо да се та­ко ка­же – на­до­ве­за се нај­мла­ђа гор­ко – већ нас је ствар­но об­ре­зао, све нас!

Чу­вар се осе­ти не­ла­год­но. Знао је да је до­ба кад су се де­вој­ке об­ре­зи­ва­ле про­шло. Би му кри­во и осе­ти бес­крај­но са­жа­ље­ње пре­ма овим де­вој­ка­ма, али му је оно пр­во питање и да­ље кљу­ца­ло у мо­згу: за­што же­ле да са­хра­не оца у ово по­зно до­ба но­ћи!?
    Нај­ста­ри­ја му ре­че да же­ле да га ли­ше бла­го­да­ти ис­пра­ћа­ја до по­след­њег боравишта и до­стој­не са­хра­не ка­ква до­ли­ку­је љу­ди­ма, а сред­ња до­да­де да онај ко­ји је њих ли­шио бла­го­да­ти сун­ца не за­слу­жу­је ни да сам бу­де са­хра­њен по сун­цу. Ис­при­ча­ше чу­ва­ру да су, ка­да је умро, на­ме­си­ле ко­ла­ча и про­сла­ви­ле тај до­га­ђај. За­тим су оти­шле фри­зе­ру да на­пра­ве све­ча­не фри­зу­ре и обу­кле нај­леп­ше ха­љи­не ко­је су има­ле, али их је утом вре­ме пре­ва­ри­ло па су, уме­сто све­че­ри, сти­гле на гро­бље при­лич­но ка­сно. Ре­ко­ше му и да на­ме­ра­ва­ју да по­раз­би­ја­ју све ње­го­ве сли­ке на зи­до­ви­ма и да ће, чим га по­ко­па­ју и стиг­ну ку­ћи, спа­ли­ти ње­го­ву вој­ну уни­фор­му. Још му ка­за­ше да су се за­кле­ле ме­ђу собом да му не по­ми­њу име док су жи­ве.

Чу­вар не бе­ше од оне вр­сте љу­ди ко­ја се ра­ду­је ту­ђој му­ци – мо­жда на­про­сто сто­га што је био гро­бљан­ски чу­вар – па га ни­је об­у­зи­ма­ло осе­ћа­ње при­јат­но­сти ко­јем дру­ги обич­но под­ле­жу при по­сма­тра­њу ту­ђе не­сре­ће. Шта­ви­ше, искре­но је са­о­се­ћао с овим жена­ма што ста­ја­ху пред њим и са­жа­ље­вао их. Ни­је мно­го тре­ба­ло, а то са­о­се­ћа­ње претво­ри се у ствар­ну же­љу да по­мог­не де­вој­ка­ма и учи­ни што­год за њих. Ни­је знао ка­ко би то по­сти­гао, јер му се гла­ва, иако је са­др­жа­ва­ла не­ка­кав мо­зак, ни­је, у ства­ри, мно­го раз­ли­ко­ва­ла од ма ко­је пра­зне ло­ба­ње на ка­кву се кат­кад мо­же на­и­ћи по гро­бљи­ма, а и сан га је још увек сна­жно при­зи­вао се­би. Он уз­дах­ну и по­кај­нич­ки из­го­во­ри:
    – До­бро, до­ста. По бож­јој за­по­ве­сти по­ко­па­ћу те­ло!

За­су­ка ру­ка­ве и ка­за им да ће нај­пре по­зва­ти по­моћ­ни­ка из су­сед­не ку­ће јер не­ко мо­ра да му по­мог­не да отво­ре гроб­ни­цу и оба­ве укоп. Али са­мо што по­ђе, на пу­ту се ука­за чо­век оде­вен у вој­ну уни­фор­му. Ко­ра­чао је раз­ме­тљи­во, све се ви­ше приближавајући чува­ру и де­вој­ка­ма. Ове, чим му се цр­те ли­ца по­че­ше ра­за­зна­ва­ти, врисну­ше у је­дан глас:
    – Стриц!
   Чо­век им не од­го­во­ри, већ их ста­де гр­ди­ти и псо­ва­ти, на­зи­ва­ју­ћи их нај­гро­зни­јим име­ни­ма и пре­те­ћи да ће им пре­се­сти и мај­чи­но мле­ко. Де­вој­ке бе­ху сло­мље­не. По­че­ше пла­ка­ти и ри­да­ти у оча­ја­њу, а стриц офи­цир, кад му се од мр­жње и зла ма­ло по­вра­ти глас, по­ви­ка:
    – Одсад па на­да­ље ја на­ре­ђу­јем! Ја сам из­вр­ши­лац те­ста­мен­та и ваш ста­ра­тељ и све има да иде исто као и досад. Јел’ то ја­сно?!
    Из­го­ва­ра­ју­ћи то, стре­љао је де­вој­ке по­гле­дом, јед­ну по јед­ну. На њи­хо­вим ли­ци­ма ја­ви­ше се нај­пре страх и ужас, за­тим од­врат­ност и пре­зир, док им, на­по­кон, ве­не не набрек­ну­ше од бе­са и мр­жње. Сва та на­го­ми­ла­на мр­жња и гнев што су им тро­ва­ли жи­вот то­ком мно­гих го­ди­на, уз страх од вра­ћа­ња у про­шлост, још увек ја­чи од сва­ке по­ми­сли на бу­дућ­ност, на­гна­ше их да, у истом тре­ну, све за­јед­но кре­ну у на­пад на ту про­шлост, жи­ву и оте­ло­вље­ну пред њи­ма. Ту­кле су га и уда­ра­ле, он се опи­рао ко­ри­сте­ћи све сво­је војничко уме­ће, али уза­луд. Чу­вар бр­зо по­но­во утр­ча у ку­ћу, по­зва по­ли­циј­ску ста­ни­цу и ре­че де­жур­но­ме:
    – Ми­слим да мо­ра­те до­ћи ова­мо од­мах – сме­ста!
    У тим тре­ну­ци­ма по­чи­њао је да сви­ће но­ви дан.

Преузето из књиге
„Приче из делте Нила (Мали избор из кратке приче Египта)”,
Издавачко предузеће Клио, 2022.

Превео и приредио Српко Лештарић

Број: 3690 2022.
Илустратор: Ена Кнежевић