Живот пише драме

ВЕЛИКО СРЦЕ МАЛОГ МИКА

Тугом скрханом Скоту Крејну стално је било хладно, све док у снегу није наишао на непокретно
тело дечака

Првог дана мог лутања кроз дивљину Пекос у Новом Мексику пао је снег и све покрио. Трећег дана улогорио сам се на планинском врху Трухасу. Кад сам се сутрадан пробудио, сунце је таквом силином блистало на новом снегу да сам, и поред тамних наочара, једва гледао. Ипак, чинило ми је добро да ходам по блистаовом снегу и хладном јутарњем ваздуху.
   Овога пута сам се сећао боље него што сам очекивао. Пре пет година лутао сам овим истим брдима са својом женом Џони. Нисам веровао да ћу препознати сваку окуку, узбрдицу и низбрдицу на стази која је вијугала долином између планина. Видео сам их све у свом сећању као да је пет година од смрти моје Џони било избрисано.
   Тада смо овим путем пролазили у пролеће кад су брегови и долине после дуге зиме почели да цветају. Међутим, сада, у априлу 1975. године, лутао сам овуда сасвим сам. Брегови су још под снегом, а реке оковане мразом. Мраз је био и у мени, леденији од ваздуха кроз који сам ишао.
    Пред залазак сунца стигао сам у дубок кланац и ту поставио свој округли шатор. Исцрпљен сам стајао у сумраку док су зидови кланца постајали све тамнији. Нисам се осећао усамљено или уплашено, већ као да сам сам на свету.

Кад сам се петог дана пред само свитање пробудио, платнени под мог шатора био је слеђен и залепљен за земљу. Ипак, хладноћа ми није сметала, изгледала ми је чак као нешто сасвим природно. Пет година без топлине довољно је да се човек навикне на хладноћу и постане њен део.
   Далеко на северу почели су да се ковитлају тешки бели облаци. Ускоро су покрили целу околину, полегавши по земљи тако да се више ни врхови дрвећа не виде. Нисам се забринуо: имао сам довољно залиха и могао сам, ако би се време сасвим погоршало, да поново разапнем шатор и сачекам да непогода прође.
   Ишао сам храбро невремену у сусрет и мислио на пролеће треће године свог брака са Џони и одмор који смо проводили у планинама Вајоминга, да бисмо за једну путничку агенцију начинили серију снимака. Зашли смо око 50 километара у планине Тетон, где смо поставили стални логор.
   Сваког дана ишли смо на излете да бисмо направили нове снимке. Четвртог дана пред залазак сунца дунуо је прави ураган и донео град који нам је уништио шатор. С ранчевима на леђима и јакнама пребаченим преко главе, да се бар мало заштитимо од ветра, трчали смо према пећини која је била километар и по удаљена од нашег логора. Заспали смо у врећама чврсто приљубљени једно уз друго. Температура је пала испод тачке мржњења, али мени је било топло јер сам на образу осећао дах моје Џони.
   Две године касније на једном паркиралишту у Сакраменту, у Калифорнији, неки пијанац изгубио је контролу над возилом. Од тада ми је стално хладно.

Пут ме је водио преко долине и, тек што сам почео да се успињем на њену супротну страну, налетео је хладан северац, наносећи ми у лице ситан снег који се лепио за кожу. Мраз је стезао. Пожелео сам да легнем у снег и да више никад не устанем.
   Баш тада сам чуо неки звук. Најпре сам помислио да је то само ветар, али сам га онда чуо и други пут: слаб глас, дечји, беспомоћан. Застао сам да ослушнем – ништа. А онда се поново чуо. Збацио сам ранац с леђа и покушао да трчим, али су ми ноге дубоко упадале у снег. И опет позив у помоћ, једва чујан.
   После дугог трчања нашао сам дечака, не старијег од дванаест година, поред преврнутих моторних санки. Из главе му је текла крв, коју је снег жедно упијао. Дечак је лежао непокретан. Чинило ми се да гледа у мене, али су му очи биле стакласте. Клекнуо сам крај њега и снегом му обрисао лице.
   – Одмах се враћам. Морам само по своје ствари! Вратићу се! – казао сам.
   Упркос мећави, брзо сам нашао свој ранац и вратио се дечаку. Поставио сам шатор, унео га унутра и положио на врећу за спавање. Рана на глави престала је да крвари, али му је и даље било сивобледо и беживотно, а прсти тамноплави, промрзли.
   Покрио сам га својом јакном, пошто сам упалио малу гасну пећ коју сам понео, узео другу кошуљу, исцепао је у траке и превио му главу. Сатима сам му трљао шаке и стопала да би се крв вратила у њих и почела поново да струји.
   Мало боје вратило се најзад у његове образе. Дубље је дисао и коначно заспао. Око поноћи нестало је гаса за пећ, а сат касније дечак се пробудио. Плакао је, понављајући да му је хладно. Глас му је био танак и слаб.

Свукао сам џемпер и увио га у њега. Мирно је спавао још један сат, а онда је почео да дрхти од зиме. Легао сам крај њега и чврсто га загрлио. И кад сам на свом образу осетио његов дах, постало ми је топло. Заспао сам и на неколико минута и сањао Џони.
   Пола сата касније, још у полусну, поверовао сам да то Џони лежи крај мене и спава. Дошло ми је да заурлам, али сам устао, запалио свећу и посматрао малишана. Лице му је добило још мало боје, дисао је правилније. Отворио је очи и погледао ме. У његовим очима више није било страха. А онда је опет зажмурио очи и казао:
   – Ви сте ми спасли живот.
   Угасио сам свећу и утонуо у мисли. Стидео сам се протеклих дана, своје малодушности и спремности да се предам. Најрадије бих казао дечаку да је и он спасао мој живот.
   Пред зору сам се осећао нешто боље. Снег је још падао, а ветар завијао. Најзад сам поново заспао и пробудио се кад је излазило сунце. Непогода се стишала. У шуми је било сасвим тихо, само се чуло дечаково дисање.
   Извукао сам се из шатора и посматрао како се сунце лагано пење изнад врхова дрвећа. Изненада је прхнула једна велика птица и за тренутак крилима заклонила сунце. Осетио сам како ме преплављује топлина – блага, умирујућа, која ме лагано ослобађа хладноће и усамљености у којој сам животарио последњих пет година.

Моторне санке биле су неупотребљиве. Али, док сам носио дечака до најближег ауто-пута, чинило ми се да његово тело уопште нема тежине.
   На прво возило које је наишло чекали смо бар два сата – вечност како се мени чинило. Тек у болници, кад су малишана сместили и пружили му помоћ, дознао сам да му је име Мик Морган. Пре него што је почело невреме, Мик је моторним санкама, што је и раније чинио, кренуо код бабе и даде да код њих проведе викенд. Како га нису очекивали, нису ни били забринути. Његови родитељи пак нису ни могли да провере да ли је малишан стигао јер су због невремена телефонске везе у међувремену прекинуте.
   Сачекао сам их у болници да бих им се захвалио за добро које ми је донео сусрет с њиховим сином.

Број: 3647 2021.