За читање и уживање

Умберто Еко

Драги Стефано,
Божић се приближава и ускоро ће радње у центру бити препуне веома узбуђених очева који ће заиграти комедију великодушности једном годишње — оних који су чекали са лицемерном радошћу тај тренутак у којем могу себи да купе, кријумчарећи их као за децу, своје омиљене возиће, луткарска позоришта, мете са стрелама и кућни пинг-понг. Ја ћу да гледам, јер ове године још није на мене ред, ти си још мали, а играчке „Монтесори” ме врло рђаво забављају, можда зато што немам нарочито задовољство да их трпам у уста, иако на упозорењу пише да нећу моћи да их прогутам. Не, морам да чекам: две, три, можда четири године. Онда ће на мене доћи ред, проћи ће фаза матерњег васпитања, заћи ће доба меце и то ће бити моменат да почнем обликовати са слатким светим насиљем мог patria potestas, твоју цивилну свест. А тада, Стефано ...
   Тада ћу ти поклањати пушке. Двоцевке. Репетирке. Митраљезе. Топове. Базуке. Сабље. Армије малих војника наоружаних до зуба. Куле са мостовима који се дижу. Тврђаве које се освајају, оклопна подземна скровишта, барутане, оклопњаче, млазне авионе. Митраљезе, бодеже, аутоматске пиштоље. Колт, винчестер, Rifles, Chassepots, пушке моделе, гаранд, топове, старинске топове, топове с великим дометом, лукове, праћке, оловне кугле, стреле, катапулте, кугле за катапулте, гранате, справе за бацање камења, мачеве, копља, куке, секире на копљу и чакље за напад; и комплете по осам, капетана Флинта (као знак сећања на Лонг Џон Силвера и Бен Гана). Мачеве, од оних што су се допадали Дон Бареху, и сечива из Толеда, с којима се постиже ударац од три пиштоља, који прострељују маркиза од Монтелимара, или Наполитанчев потез, којим барон од Сигоњака згроми сваког одважног који би покушао да му отме његову Изабелу; а затим убојите секире, оштроперце, милостив бодеж, индонежански бодеж, такмичарско копље, криве сабље и огромна копља за бацање с луком и штап са сечивом, као онај од кога Џон Карадин муњевито умире на трећој прузи, а ко се тога не сећа, горе по њега. Сабље за напад од којих би побледели Кармо и Ван Стилер, пиштољи са шарама које сер Џејмс Брук никад није имао (јер у супротном се не би предао пред ко зна којом подругљивом цигаретом Португалца); и бодеже са троугластим сечивом, као они с којима, док је дан крајње нежно умирао у Клињанкуру, ученик Сер Вилијамса задаје смрт плаћеном убици Зампу, пошто је овај починио убиство мајке, старе и шкрте Фипарте; и крушке ужаса, оне које су стављене у уста тамничара Ла Раме док се војвода од Бофора, с бакарним длакама на бради, још заноснијим захваљујући дугој нези једног оловног чешља, удаљава на коњу унапред уживајући у Мазареновом бесу; и топове набијене ексерима, који пуцају са зубима црвеним од бетела, и пушке са дршком од седефа, за напад на арапске тркаче сјајне длаке и нервозних ногу: хитри лукови, од којих би позеленео шериф од Нотингема, и скалп ножеви, какве је имао Минехаха или (ти који си двојезичан) Винету. Мале и равне пиштоље, за фрак, за подвиге господских лопова, или крајње тешки лугер од којег џепови висе или се мишице дебљају, ала Мајкл Сејн. И опет пушке. Пушке, пушке Ринга, Дивљег Била Хикока, или Самбиљонга, са брзим пуњењем. Оружје, све у свему, дете моје, много оружја, само оружја. То ће ти донети твоји Божићи.

Чудим се господине – рећи ће ми – Ви који сте милитантни борац у једном комитету за атомско разоружање и очијукате са Саветом за мир, који предводите маршеве и гајите Алдермастон мистике. Падам у противречност? Е, па падам у противречност (Волт Витмен).
    Било је јутро, обећао сам био поклон сину мог пријатеља, и ушао сам у велику робну кућу у Франкфурту да бих затражио један леп пиштољ. Погледаше ме скандализовани. Не правимо ратне играчке, господине. Да се човек следи. Изађох посрамљен и сударих се са два човека из Бундесвера који су ишли тротоаром. Вратих се у стварност. Неће ме више преварити, убудуће држаћу се само свог личног искуства и нећу веровати педагозима.
   Имао сам извесно јако и ексклузивно ратничко детињство: пуцао сам међу жбуновима с двоцевкама набуџеним у последњем тренутку, скривао сам се иза ретких паркираних аутомобила пуцајући са својом репетирком, водио сам нападе хладним оружјем, губио се у најкрвавијим биткама. Код куће, мали војници. Читаве војске, заузете у исцрпљујућим стратегијама, операцијама које су трајале читаве недеље, врло дуги циклуси у којима сам мобилисао чак и медведа од плиша и сестрине лутке. Организовао сам банде пустолова, терао сам да ме оних неколико највернијих разбојника зову „Напаст ђеновског трга” (сада Трг Матеоти); распустио сам један одред „Црних лавова” да бих се спојио са једном јачом бандом, унутар које сам потом организовао известан војни пуч са ужасним исходом; евакуисан у Монферату постао сам плаћеник снага Банде Страдина и претрпео обред иницијације који се састојао од стотину шутева у дупе и затвора од три сата у кокошарнику; борили смо се против банде Рио Ница, који су били црни, прљави и грозни, први пут сам се уплашио и побегао, други пут ме је једна каменица докачила по устима и још данас имам као неки чвор у устима који осећам под језиком. (Затим је дошао прави рат, партизани су нам давали стеновке на две секунде и видесмо неке пријатеље мртве с рупом на челу; но тада смо већ одрастали као људи и ишли уз обалу Белбо да изненадимо осамнаестогодишњаке док воде љубав, осим тренутака прве мистичне кризе).

Из те оргије ратних игара изашао је човек који је успео да одради 18 месеци војног рока а да не пипне пушку посвећујући дуге сате у касарни строгом учењу средњовековне филозофије; човек који се испрљао многим неправдама али који је увек остао чист у односу на тај тужан злочин који је љубав према оружју и вера у светост и ефикасност ратних вредности. Човек који схвата вредност војске само кад је види како трчи кроз муљ Вајонта да би се вратила у мирни и узвишени цивилни позив. Који апсолутно не верује у исправне ратове, и цени само цивилне ратове, у којима они који се боре чине то мимо своје воље, повучени за косу, на сопствени ризик, излажући се опасностима, надајући се да ће одмах да заврши и зато што баш мора то да се ради из части и не може да се избегне. И мислим да дугујем овај мој дубок, систематски, образован и документован ужас од рата здравим и невиним изливима, платонски крвавим, који су ми дозвољени у детињству, као што се излази из неког вестерна (после крајње озбиљних туча, од којих се руше зидови салуна, у којима се ломе столови и велика огледала, пуца на пијанисту и ломе стакла) чистији, бољи и опуштенији, спремни да се насмешимо пролазнику који те гурне раменом, да помогнемо врапцима који су испали из гнезда — како је Аристотел врло добро знао, када је тражио од трагедије да пред нашим очима маше црвеном заставом крви да би се очистили до дна, са светом енглеском сољу последње катарзе.

А замишљам, међутим, Ајхманово детињство. Поглед рачуновође смрти упрт у коцкице које треба да се склопе у машине, док следи упутство; жедно отвара шарену кутију малог хемичара, садистички распоређује свој прибор веселог дрводеље са стругом широким читав педаљ и тестером до двадесет цениметара на шперплочи. Плашите се младих који конструишу мале дизалице! У њиховим хладним и уврнутим главама малих математичара сажимају се грозни комплекси који ће трести њихово зрело доба. У сваком малом чудовишту које покреће скретницу своје железнице у минијатури видим будућег директора логора смрти! Тешко нама ако заволе колекције аутомобилчића, које индустрија њима онако грозно пружа као савршене копије, са пртљажником који се отвара и прозорима који се спуштају — застрашујућа, застрашујућа игра за будуће нареднике електронске војске који ће без страсти притиснути црвено дугме атомског рата!
   Већ их сада можете идентификовати. Велике грађевинске шпекуланте, мајсторе за избацивање усред циче зиме, који су своју личност формирали на озлоглашеном „Монополу” навикавајући се на идеју купопродаје некретнина и на опуштену предају акционарских пакета. Тате Гранде данашњице који су сисали укус стицања и добитка на берзи на табли за томболу. Бирократе смрти које су се васпитале на коцкицама за слагање машина, бирократе на самрти које су започели своју духовну смрт на таблицама и на печатима мале поште...

Умберто Еко (1932–2016), семиотичар, есејиста, професор улази на велика врата италијанске прозе својим првим романом „Име руже” 1980. године. Његов следећи роман „Фукоово платно” (1988) понавља успех прве књиге тако да већ слободно може да се говори о „феномену Еко”. Апокрифна, начитана, али и жанровска, његова проза варира од библијских списа до најнижих књижевних врста. Еко је изместио положај књиге у друштву – она постаје предмет забаве или извор опасности. Поред низа теоријских дела, објавио је и романе „Острво дана пређашњег” и „Прашко гробље”, „Баудолино”, „Тајанствени пламен краљице Лоане”, као и неколико књига за децу...

   А сутра? Шта ће се десити једном детињству којем индустријски Божић доноси америчке лутке које говоре и певају и саме се крећу; јапанске роботе који скачу и играју а да се батерија никад не потроши, радиом вођене аутомате чији механизам никад нећемо схватити...
   Стефано, сине мој, поклонићу ти пушке. Јер пушка није игра. То је повод за игру. Од ње мораш да измислиш неку ситуацију, неки скуп односа, неку дијалектику догађаја. Мораћеш да направиш пум с устима, и открићеш да игра вреди онолико колико уложиш у њу, а не оно што у њој нађеш конфекцијски. Замишљаћеш да уништаваш непријатеље, и задовољићеш неки првобитни нагон који ниједна досадна цивилизација неће успети да ублажи у теби, осим да створи од тебе неуротичара спремног за испит код неке фирме помоћу Роршахових тестова. Но схватићеш да је уништавање непријатеља забавна конвенција, игра међу другим играма, и тако ћеш научити да је то пракса изван стварности, чије границе добро упознајеш играјући се. Очистићеш се од беса и притисака, и бићеш спреман да прихватиш друге поруке, које не узимају у обзир ни смрт ни уништење; биће важно, штавише, да ти смрт и уништење увек изгледају као подаци маште, као вук из Црвенкапице, кога је свако од нас мрзео а да се из тога није изродио неки безразложни страх од вучјака.

Пре свега, нећу те учити да пуцаш у Индијанце. Учићу те да пуцаш на трговце оружја и алкохола који уништавају индијанске резервате. И на поборнике ропства с Југа, што подразумева да ћеш пуцати као Линколнов човек. Нећу те научити да пуцаш на канибале из Конга, већ на трговце слоноваче, и можда ћу те у неком тренутку слабости научити и да скуваш у лонцу доктора Ливингстона, I suppose. Играћемо се на страни Арапа против Лоренса, који ми поврх свега и не делује као неки нарочит модел мушкости за пристојне младиће, и ако се играмо Римљана, бићемо на страни Гала, који су били Келти као и ми из Пијемонта и чистији од оног Јулија Цезара, на кога ћеш врло брзо научити да гледаш са подозрењем, јер се не одузимају слободе једном демократском друштву дајући заузврат, после смрти, вртове за шетњу. Бићемо на страни Бика који Седи против оног одвратног типа генерала Кастера. На страни Боксера, наравно. На страни Фантома пре него на Зувоовој, сувише оданог својој дужности да би одбио, по потреби да пребије Алжирца. Но, сада се шалим: научићу те, наравно, да је Фантом био зао, но нећу ти причати, као саучесник искварене баронице Оржи, да је Примула Роса био херој. Био је једном један прљави Вандејац који је узнемиравао доброг Дантона и крајње чистог Робеспјера, и ако се будемо играли, ти ћеш учествовати у освајању Бастиље.

Биће то фантастичне игре, замисли само, и заједно ћемо их играти! Ах, хтела си да нам даш колаче? Напред, господине Сантер, нека добоши прораде, плетиље целог света, плетите весело! Данас се играмо смакнућа Марије Антоанете! Настрана педагогија? Ко то каже? Ви, господине, који правите филм о хероју Фра Ђаволу, највећем разбојнику који је икад постојао у односу на новац пољопривредника и Бурбона? Да ли сте икад научили свог сина да се игра Карла Пизакана, или сте дозволили у основној школи оном лошем песнику Меркантинију да га протури у очима наше деце као плавог нежног идиота кога ваља научити напамет?
   А ви, ви који сте антифашиста, може се рећи од рођења, да ли сте се икад играли са својим сином партизана? Да ли сте се икад примирили иза кревета претварајући се да сте у Лангама и вичући позор, с десне стране стиже Црна Бригада, чистац, чистац, пуца се, ватра на нацисте? Ви поклањате свом сину комаде дрвета за конструкције и шаљете га са кућном помоћницом да гледа расистичке филмове који уздижу уништење индијанске нације.

Тако, драги Стефано, поклањаћу ти пушке. И научићу те да се играш врло сложених ратова, у којима истина никад није само на једној страни, у којима по потреби ваља организовати осме септембре. Испразнићеш се у својим младалачким годинама, мало ћеш помутити идеје, али ће ти се полако изродити и убеђења. Затим, као одрастао, помислићеш да је све то била само бајка, Црвенкапа, Пепељуга, пушке, топови, човек према човеку, вештица против седам патуљака, војске против војске. Но ако неким случајем, кад будеш одрастао, опет буду постојале чудовишне фигуре из твојих детињих снова, вештице, вампири, армије, бомбе, обавезно регрутовање, ко зна, можда ћеш стећи и неку критичку свест према бајкама и можда ћеш научити да се критички крећеш у стварности.

С италијанског превела Јасмина Тешановић

(из Антологије италијанске приповетке, „Светови”, Нови Сад, 1991)