За читање и уживање – О. Хенри

УДАРЦИ СУДБИНЕ

У јавним парковима постоји аристократија, па и међу скитницама који парковима располажу као својим приватним становима. Валанс је више наслућивао него што је то знао, па ипак кад је из свог света ступио у хаос, ноге су га одвеле право на Мелизон Сквер.
   Сиров и суров као школска девојка – из старих времена – млади Мај је уздржљиво дахтао кроз зажарено дрвеће. Валанс је закопчао капут, запалио последњу цигарету и сео на једну клупу. Три минута је жалио за последњом стотином од својих хиљаду долара, колико га је стајало кад је полицајац на бициклу окончао његову последњу аутомобилску вожњу. Онда је претурио све џепове и у њима није пронашао ниједан пени. Тог јутра напустио је свој стан. Намештај је отишао за неке дугове. Одела, сем оног на њему, прешла су у власништво кућног слуге за дужну плату. Седећи тако, знао је да у читавом граду за њега нема постеље, ни прженог јастога, ни трамвајске карте, па ни каранфила да се закити, сем да то изнуди од својих пријатеља или излаже на други начин. Зато је изабрао парк.
   И све је то било зато што га је његов ујак искључио из наследства и обилну помоћ свео ни на шта, зато што је његов сестрић био непослушан у питању једне девојке која се не појављује у овој причи – отуда они читаоци који хоће све да дознају, боље би било да даље не читају. Постојао је још један сестрић друге гране који је као љубимац имао изгледа да буде наследник. Тај је као нељубазан и безнадежан одавно утонуо у каљугу. Сад су развили све мреже да га пронађу – требало је да га рехабилитују и васпоставе старо стање. Тако је Валанс као Сотона пао у најдубљи понор уласком у друштво дроњавих сенки у малом парку.

Седећи ту, завалио се на тврдој клупи и са смехом одбио дубок дим цигарете на најниже гране дрвећа. Изненадан прекид свих веза његовог живота надахнуо га је слоболним, подрхталим и готово узвишеннм осећањем. Имао је исти онај утисак који имају аеронаутичари кад се откину од аероплана и лебде у простору.
   Било је око десет часова. На клупама није остало много посетилаца. Становник парка, иако упоран борац против јесењих хладноћа, споро се одлучује да се уврсти у прве редове зимљиве чете пролећа.
   Тада се дигао један из близине водоскока и сео до Валанса. Тај човек није био ни стар ни млад; јевтина свратишта додала су му своју плесан; бријачи и чешљеви су пролазили мимо њега; с боцом и чашом сродио се на доживотну верност. Замолио је за шибицу, што је начин упознавања међу становницима парка и онда развезао:
   „Ви нисте од редовних”, рекао је Валансу. „Чим угледам одело, знам које је скројио кројач. Ви мора да сте се зауставили у парку тек онако да предахнете. Нећете ми замерити ако вам досађујем својим причама? Некога морам да имам поред себе. Бојим се, страшно се бојим. Причао сам о томе овде двојици или тројици скитница. Они мисле да сам скренуо памећу. Слушајте, дозволите да вам кажем, данас сам појео једну перецу и једну јабуку. Сутра имам да наследим три милиона; тај ресторан који видите преко пута, с аутомобилима около, биће сувише јевтин да у њему једем. Не верујете, је ли?”
   „Ни најмање ме не изненађује што кажете”, рекао је Валанс с осмехом. „Јуче сам тамо ручао. А вечерас немам ни толико да за пет центи попијем шољу кафе.”
   „Ви изгледа не припадате нашој врсти. Боже мој, такве се ствари дешавају. И ја сам некад високо летео – пре неколико година. Шта вас је избацило из колосека?”
   „Мене? Па, изгубио сам посао”, рекао је Валанс.
   „Овај град – то вам је неразблажен пакао”, наставио је други. „Један дан једете из тањира од кинеског порцелана, а сутрадан једете у кинеској ашчиници. Додијало ми је бреме судбине. Пет година пролазио сам нешто мало боље од просјака. Васпитан сам да живим у обиљу и нереду. Слушајте, не устручавам се да с вама о томе говорим. Морам с неким да разговарам, знате, зато што се бојим, страшно се бојим. Зовем се Ајд. Ви сигурно нећете веровати кад вам кажем да је стари Полдинг, један од милионера Риверсајда, мој ујак. Јелте да не верујете? Па ипак, он је мој ујак. Некад сам живео у његовој кући и имао новаца колико сам хтео. Слушајте, да случајно нисте при новцу за два пића... Овај, како се зовете...”
   „Досон”, рекао је Валанс. „Немам, жалим што морам да вам признам да сам финансијски сасвим лоше.”
   „Недељу дана становао сам у једном подруму за угаљ у Улици Дивижн”,  наставио је Ајд, „с једном варалицом Жмиркавим Морисом. Другде нисам имао да идем. Док сам тамо био, долазио је један даса с неким папирима и распитивао се за мене. Помислио сам да је полицијски службеник и до ноћи нисам прилазио подруму. Нашао сам једно писмо за мене. Слушајте, Досон, било је то писмо од једног великог адвоката из доњег града, неког Мида. Видео сам његову фирму у Улици Ан. Полдинг хоће да му будем блудни сестрић, да се вратим да му будем наследник и расточим његове паре. Сутра у десет имам да се јавим у адвокатску канцеларију да улегнем у своје старо лежиште – наследник три милиона, Досоне, и 10.000 долара џепарца годишње! Зато се бојим, страшно се бојим.”

Скитница је скочио с клупе, а уздрхтале руке подигао изнад главе. Загрцнуо се од хистеричног стењања. Валанс га је ухватио за руке и силом поново посадио на клупу.
   „Мирни да будете”, наредио је с гађењем у тону. „Неко би могао да помисли да сте изгубили имање, место што ћете да га добијете. Чега се плашите?”
   Ајд се згрчио на клупи и цептао од дрхтања. Ухватио се за Валансов рукав и чак у мутној светлости Бродвеја овај најновији обезбаштињак могао је да види како се од неког чудног страха на обрвама другога појављују грашке зноја.
 

Вилијам Сидни Портер, познат под псеудонимом О. Хенри (1862–1910), амерички је писац кратких прича које романтизују живот обичних људи у Њујорку и духовито говоре о дејству случајности на ликове. Неретко имају изненађујуће завршетке.
Почео је да пише око 1887. године, а 1894. покренуо је хумористички недељник „Ролинг стоун”. Кад је тај подухват пропао, запослио се у „Хјустон посту” као репортер, колумниста и карикатуриста. Две године касније оптужен је за проневеру новца, због чега је био принуђен да побегне у Хондурас. Вест о томе да му је супруга на самрти, међутим, вратила га је у домовину. Након што је, после женине смрти, осуђен, Портер је добио најлакшу казну. Могао је да пише у затвору и тако издржава кћерку. Његове приче о пустоловинама на југозападу САД и у Средњој Америци одмах су постале омиљене код читалаца, а по изласку из затвора узео је име О. Хенри.

   „Па ето, плашим се да ће нешто да ми се деси до сутра. Не знам шта, али бојим се да ће нешто спречити да дођем до тог новца. Бојим се да ми на главу не падне дрво, бојим се да ме не прегазе кола или цреп с крова да ми не смрска главу, или тако нешто. Седео сам у овом парку стотину пута спокојан као извајан кип и не мислећи како ћу и да ли ћу сутра доручковати. Али је сад сасвим другачије. Волим новац, Досоне. Срећан сам као Бог кад га пребројавам и људи ми се клањају, а музика, цвеће и лепа одела свуда око мене. Све дотле док сам знао да другога излаза нема, свеједно ми је било. Чак сам знао да будем срећан седећи овде дроњав и гладан, слушајући како водоскок певуши и гледајући како кола пролазе Авенијом. Али сад је опет на домашају моје руке и не могу да поднесем дванаест часова чекања, Досоне. Педесет удеса може да ми се деси, могу да ослепим, може да ме удари кап, може да дође смак света...
   Ајд је опет с вриском скочио на ноге. Људи су се тргли на клупама и стали да се обазиру. Валанс га је узео за руку.
   „Хајде да прошетамо мало”, рекао је умирујући га. „Покушајте да се смирите. Нема никаквог разлога да се узбуђујете и да страхујете. Ништа вам се неће десити. Једна ноћ као и друга.”
   „Тако је”, рекао је Ајд. „Будите уз мене, Досоне – то је другарски. Пођите мало са мном. Никад се толико нисам збунио, мада сам доживео доста тврдих удараца. Шта мислите, друшкане, да ли бисте могли да напабирчите коју пару да грицнемо који залогај? Моји живци су толико раздрузгани да ни за просјачење више нисам способан.”

Валанс је свог друга повео готово празном Петом Авенијом и онда преко Тридесете избио на Бродвеј.
   „Чекајте ту један часак”, рекао је оставивши Ајда у мирном и скровитом месгу. Ушао је у познат хотел и пришао бару на свој стари сигуран начин.
   „Џими, овде напољу је неки сиромашак”, рекао је момку за баром, „који каже да је гладан, а тако и изгледа. Знате шта раде кад им дате новаца. Спремите сендвич или два, а ја ћу се побринути да их не баци.”
   „Врло радо, господине Валанс”, рекао је момак. „Не претварају се баш сви. Не волим да гледам гладне људе. У салвету је завио обилан оброк. Валанс је изишао и придружио се свом другару. Ајд је лакомо навалио на јело.
   „Читаву годину дана нисам појео тако добар бесплатан оброк”, рекао је. „Хоћете ли и ви да презалогајите мало?”
   „Нисам гладан, хвала”, рекао је Валанс.
   „А сад ћемо натраг на Сквер”, рекао је Ајд. „Тамо нас полицајци неће узнемиравати. Остатак шунке оставићу за доручак. Нећу више да једем, бојим се да ће ми бити зло. Замислите да ноћас умрем од грча у стомаку и да никад не дођем до оних пара! Још једанаест часова нам преостаје до састанка с адвокатом. Нећете ме напустити, Досоне, јелте да нећете? Све се плашим да ће нешто да се деси. Да не мислите да идете на неко друго место?”
   „Нећу нигде”, рекао је Валанс. „Заједно ћемо на исту клупу.”
   „Ви то исувише хладно кажете”, рекао је Ајд, „ако сте искрено говорили. Јер мислим да кад један из добра тако ниско падне у зло, онда мора да очајава.”
   „Чини ми се да сам вам већ казао”, рекао је Валанс смејући се, „да би човек који сутра очекује благо требало да буде спокојан и миран.”
   „Чудна је то ствар”, филозофирао је Ајд, „како се људи понашају према стварима. Ево ваше клупе одмах здесна од моје. Светлост вам неће сметати. Слушајте, Досоне, кад се вратим кући, замолићу старога да вас препоручи за неки посао. Ви сте ми ноћас били од велике помоћи. Сумњам да бих преживео ову ноћ да нисам набасао на вас.”
   „Хвала вам”, рекао је Валанс. „Да ли ви легнете или седећи спавате?
   Часовима је Валанс кроз гране дрвећа зурио у звезде и слушао оштар топот коњских копита на асфалтном мору према југу. Мисао му је била жива, али осећаји заспали. Изгледало је да је у њему свако узбуђење у корену угушено. Није осећао ни жалост, ни страх, ни бол, ни неугодност. Чак и кад је помислио на своју девојку, учинило му се да размишља о становнику оних далеких звезда у које је зурио. Сетио се лудовања свога друга и тихо се смешио, мада невесело. Ускоро је дневна војска млекарских кола од града направила бучне бубњеве. Валанс је пао у дубок сан на неугодној клупи.
   Идућег дана у десет часова обојица су стајали пред вратима адвоката Мида у Улици Ан. Приближавањем заказаног часа Ајдови живци распали су се силније него икад и Валанс није смео да га пусти самога да се стварно не деси нешто од чега је страховао.

Кад су ушли у канцеларију, адвокат Мид их је с чуђењем посматрао. Он и Валанс били су давнашњи пријатељи. После поздрављања с њим адвокат се обратио Ајду, који је блед и клецавих колена чекао решење судбине.
   „Јуче сам вам послао друго писмо, господине Ајд”, рекао је. „Јутрос сам дознао да вам писмо није уручено. Писмо вас обавештава да је господин Полдинг изменио своју одлуку да вас у знак измирења прима натраг. Он неће с вама да се измири и жели да вам стави до знања да у односима између њега и вас неће бити никаквих промена.”
Ајдово дрхтање напречац је престало. Боја му се вратила у лице и он се исправио. Вилицу је истурио и очи су му засијале. Једном руком затурио је свој похабани шешир, а другу исправљених прстију испружио према адвокату. Дубоко је уздахнуо и онда се подругљиво насмејао.
 „Кажите старом Полдингу да иде дођавола”, рекао је гласно и јасно, окренуо се и изашао одлучним и живахним кораком.
Адвокат се окренуо налево према Валансу и насмешио се.
   „Мило ми је што сте дошли”, рекао је весело. „Ваш ујак жели да му се одмах вратите. Он се предомислио у стварима које су га навеле на брзоплет корак и жели да вам саопшти да ће све бити као... Хеј, Адамс!”, узвикнуо је адвокат свом службенику. „Донесите чашу воде – господин Валанс се онесвестио”.