Кад је правда неправда

УБИСТВО ЗАПИСАНО У КАМЕНУ

У разним крајевима Велике Британије подизани су споменици жртвама злочина, али и њиховим извршиоцима

Према новинским написима с почетка 19. века двадесетшестогодишња Маргарет Вилијамс радила је као служавка на једном имању. Десет недеља пошто је обелоданила да је затруднела у тајној вези са газдиним сином, њено беживотно тело нађено је у мочвари у близини места Кадокстон у Велсу. Прст сумње, природно, био је уперен у љубавника и наводног оца нерођеног детета, али, због недостатка доказа и сведока, он није изведен пред лице правде.
    Убица никада није пронађен. Зна се да је десет недеља пре злочина Маргарет напустила имање на којем је радила, можда својевољно, можда зато што су је власници отерали. Запутила се у град Нит. Мало се зна о томе шта се заиста десило тог 14. јула. Поред тела била је корпа с њеним шеширом и овчијом главом коју је вероватно купила на пијаци претходног дана. У наредним деценијама њена трагична судбина постала је део предања и предмет разних претпоставки које су се преносиле од уста у уста. А да госпођица Вилијамс никада не би била заборављена, на месту убиства подигнут је споменик са записом који укратко описује шта се овој младој жени десило. У делу епитафа наглашено је да ће убицу, иако је успео да избегне човечанску правду, она божанска кад-тад стићи.

Оптужујући смер

   Оваква врста подсетника на убиство ретко може да се види у неком другом крају света. У Великој Британији на њих путник може да наиђе у разним крајевима земље. Познати и као „murder stones”, споменици су поглавито постављени тамо где је нађена жртва тешког злочина. Прича се да онај посвећен Маргарет Вилијамс, данас у дворишту Цркве Светог Кадока Мудрог, стоји под необичним углом према главној  стази и да то није случајност. Верује се да камен показује у смеру где се некада налазила кућа осумњиченог газдиног сина.
   Једноставни, али велики споменици које је тешко не приметити, почели су да се појављују како би јасно показали узнемиреност и бес становништва изазван одређеним догађајем. Највише су грађени током двадесетих година 19. века. Један од ређих који је далеко од овог временског оквира јесте грубо тесани камен на ком пише само: „Убиство”. Поједини историчари верују да је настао још 1551. године. Налази се надомак села Ардвел у Шкотској, а као жртву неки наводе једног шкотског племића који је живео у 16. веку.
   Помало сабласни споменици по правилу се налазе изван села и градова, али у њиховој близини. Задесило се да су се баш на таквим местима одиграла убиства која су узнемирила мештане. Споменик подигнут у Велсу, у знак сећања на Маргарет Вилијамс, неуобичајен је због тога што има везе са злочином за који нико није одговарао. Већина „Murder stones” грађена је у име оних чије су убице врло брзо нађене и осуђене.
   За овакав вид одавања почасти страдалима залагали су се угледни људи, верске вође, земљопоседници, представници власти. Грађени су и у нади да ће се будући злочинци поколебати у својим намерама уколико виде записе који им јемче да ће завршити пред овоземаљским или божанским судом. На камену у севернојоркширској парохији Акебар пише упозорење, уједно и једна од божјих заповести: „Не убиј”. Нажалост, овај комад историје уништен је у саобраћајној несрећи 2018. године.

Клетва као опомена

   Познат је и случај Мери Ешфорд, још једне младе жртве којој је у знак сећања подигнут споменик. Њено убиство имало је за последицу важну промену у енглеском правосуђу. У мају 1817. године Мери се са пријатељицом забављала на плесу у Бирмингему. Те вечери упознала је Абрахама Торнтона и остала је са њим и када је пријатељица отишла. Рано ујутру откривено је њено тело.
   Торнтон је одмах ухапшен и изведен на суд. Захваљујући сведоцима који су тврдили да је у време убиства био на другом месту, врло брзо је пуштен. Но, ту се прича не завршава. Вилијам Ешфорд, брат жртве, уложио је жалбу и Торнтону је опет суђено. Тада је осумњичени просудио да му је најбољи начин да се извуче „судски двобој”, па је управо то и затражио. Ешфорд, слабији и ситније грађе, био је свестан да ће изгубити, због чега је одбио дуел до смрти, па се осумњичени опет нашао на слободи. Због овог случаја суд је 1819. године одлучио да укине „судски двобој” као застарели облик борбе за правду.
   Почаст је одавана чак и жртвама којима се ни име није знало. Пример је споменик „Непознатом морнару”, подигнут на путу између Лондона и Портсмута, недалеко од места где се одиграо злочин 1786. године. Безимени човек управо на овом путу срео је још тројицу морнара, да би их затим у гостионици почастио пићем и храном. Нажалост, дарежљивост је платио сопственим животом. Морнари су га убили и свукли како би продали његову одећу. Нису видели да је на њој остало трагова крви. Због тога су брзо повезани са убиством и осуђени на смрт.
   Споменик „Непознатом морнару” премештан је неколико пута да би 1932. године био враћен на место где је првобитно постављен. Овај догађај оставио је велики траг на енглеско друштво. Спомиње се и у роману Чарлса Дикенса „Николас Никлби”. На споменику је урезана морнарова трагична судбина, испод које стоји:
   „Проклет да је онај ко оштети или уклони овај камен.”
   Када би се десило да вандали униште камен, као што је више пута био случај са оним посвећеним извесном Вилијаму Вуду, становници нису одустајали од првобитне намере. Пола века од убиства 1823. године подигли су споменик који и даље стоји у селу Ијам у Дербиширу.

Број: 3550 2020.
Аутор: С. Л.