Живот пише драме

У ЖИВОМ БЛАТУ

Батргао се покушавајући да се ослободи. Левом ногом је тражио ослонац, али се није померао ни за центиметар. Затим је заронио у воду и грчевито копао рукама.

Тридесетпетогодишњи Американац Рајан Осмун и његова девојка Џесика изненада су одлучили да крену на излет. Национални парк Зајон у савезној држави Јута био им је близу, а обоје су добили слободан дан на послу. Зато су решили да тај 18. фебруар 2019. године проведу у природи. Замислили су да шетају само док је дан, па се нису оптерећивали ношењем додатне опреме. Биће им довољно само оно што могу да обуку, да се утопле, као и један ранац с храном и водом. Свакако ће пре мрака бити у својој кући.
   Пешачили су по познатим стазама Зајона. Како су и раније често пролазили туда, познавали су малтене сваки камен. Зато су и решили да мало скрену са стазе и упуте се ка такозваном „Тунелу”. Овај кањон је своје име завредио обликом, који је заиста подсећао на тунел подземне железнице. А да би стигли до њега, морали су да пређу преко терена прекривеног камењем и испресецаног поточићима.

   Истицао је већ шести сат пешачења кад су се нашли надомак кањона. У међувремену је почео да пада снег. Ту и тамо се задржавао на камењу, али се на земљи углавном топио. Успут је Рајан пронашао масиван штап, којим су се обоје потпомагали при преласку преко стена.

На километар од улаза испречила им се повелика бара, коју нису могли да заобиђу. Рајан је покушао да испита дубину бацајући камење. Деловало је да није дубока – бар не превише. Чврстину дна је проверио штапом. Кренули су кроз воду пажљивим кораком. Вода им је досезала до половине цеваница.
   Одједном, Џесика је застала. Потонула је до изнад колена и никако није успевала да се ослободи. Рајан је посегао за њом и повукао ју је за руке. Утом, његова десна нога је улетела у блато све до бутине. Извукао је Џесику, али је сâм остао заробљен.
   Батргао се покушавајући да се ослободи. Левом ногом је тражио ослонац, али се није померао ни за центиметар. Затим је заронио у воду и грчевито копао рукама. Ни ово није дало резултата, пошто је блато истог тренутка затрпавало свеже ископану рупу. Да ствар буде још гора, руке су му се готово смрзле.
   Говорио је Џесики да не прилази ни по коју цену. Добацила му је штап, који је покушао забоде у блато, прошири рупу и тако извуче ногу. Међутим, блато је билогусто попут цемента, а свака шупљина се тренутно пунила водом. Једино му је успело да се цео потопи у блатњаву воду.

Петнаестак минута су покушавали све чега су могли да се сете. Онда су морали да се суоче с истином – једноставно не могу да ослободе Рајана. Џесика мора да оде по помоћ. Гледао је како грчи лице у страху. Никад није пешачила без њега. Мобилни телефон има домет тек неких пет километара даље, а то су сати хода преко тешког, камењем посејаног терена. Кренула је потпуно несигурно и није се окретала.
   Пола сата касније, снег је поново почео да пада и убрзо подигао ниво воде у бари. Тек, вода је Рајану увелико дошла до струка. Иако је имао дебелу јакну и капу, дрхтао је од хладноће. На све то, опхрвао га је осећај кривице. Џесика је негде тамо сама и беспомоћна. Шта ако се повреди?
   Гледао је како му се на раменима таложе слојеви снега. Бацао је поглед около, колико да мало скрене мисли. Контраст белог снега и црвеног камења био је за њега сасвим нов призор. Покушавао је да се усредсреди на ту слику, уместо на већ обамрлу ногу. Само су ветар и повремено таласање воде разбијали тишину у кањону.
   Небо се замрачило, а снег је падао све јаче. Рајан је завукао руке и главу у јакну колико год је могао. Ослонио се на штап који је забо испред себе. Осећао је да губи енергију. Сву снагу је улагао у то да се одржи у усправном положају. Рукави, донедавно мокри, сад су били чврсти и смрзнути. Повремено би помислио на свог седмогодишњег сина. Праваје срећа што он није кренуо с њима.

Неколико сати касније, светло се пробило кроз отвор на његовој јакни. Понадао се да је то спасилачки хеликоптер. Извукао је главу из јакне и погледао около. У питању је била само месечина. Неконтролисано је цвокотао. Да је Џесика успела да се пробије до аутомобила, досад би помоћ већ стигла. Кроз главу су му пролазиле најцрње мисли. Сигурно лежи негде успут, сломљена и сама.
   Сат касније, поново је видео светло. Плашећи се поновног разочарања, сад није журио да извуче главу из јакне. Кад се светло није изгубило, одважио се да викне. Неко му је одговорио. Извио се колико је могао и угледао ренџера како му прилази. Рекао је Рајану да је Џесика успела да дозове помоћ. Осим што је промрзла, све остало је било у реду.
   Ренџер Тим је везао конопац око Рајанових груди. Пребацио је уже преко стене, не би ли олакшао извлачење. Кад је повукао, Рајан је заурлао као да га је неко растрзао. Тим је пришао и покушао рукама да откопа Рајанову ногу. На сваки додир, овај је плакао од бола. Морали су да одустану и сачекају појачање.

Кад је стигло још ренџера, покушали су да га извуку копањем, али га је живо блато стезало попут бетона. Онда су променили стратегију. Један је подвукао мотку под Рајанову ногу, други је копао, док су га двојица извлачила, држећи га за рамена. Кад су први пут повукли, Рајан је имао утисак као да му се ноге одвајају од тела. Онда је осетио да се десна нога полако покреће, центиметар по центиметар. Неколико минута касније, уз ужасне болове, био је слободан.
   Сад су се нашли пред новим изазовом. Није долазило у обзир да Рајан у таквом стању пешачи до места довољно пространог за слетање спасилачког хеликоптера. А да пилот налети над кањон, такође није било могуће због мрака и снега. Дакле, мораће да преноће у кањону. Ренџери су повадили опрему, подигли шаторе и наложили ватру.
   Неколико сати касније, облаци су се разишли. Убрзо се појавио и хеликоптер. Рајан се тек онда сетио да погледа на сат. Прошласу тачно двадесет четири сата од Џесикиногодласка по помоћ. Једва је чекао да је загрли и захвали се.

Број: 3602 2021..
Аутор: Н. Б.