Живот пише драме

У ПОТЕРИ ЗА ПЛАВОМ „ХОНДОМ”

Враћајући се с породичног ручка у ресторану, Бени и Аманда су приметили аутомобил за којим је због отмице детета издата потерница...

Увелико се смрачило тог 17. јануара ове године када су Бени Кориjа и Аманда Дизли, заједно са своје троје деце, изашли из ресторана у Спрингфилду, Масачусетс, САД. Пошли су ка аутомобилу паркираном недалеко одатле. Деца су се успентрала на задње седиште, Бени је покренуо возило и повезао их ка излазу са паркинга. Док је чекао да се укључи у саобраћај, испред њега је прошао аутомобил који му је деловао необично познато. Тамноплава „хонда”, чији су прозори били толико прљави да се кроз оне на задњим вратима готово ништа није видело. Бени је размишљао неколико секунди. Где ли је видео ту „хонду”? Или ју је неко скоро помињао? Онда му је синуло.
   Неколико сати раније подигнута је „aмбер алерт” узбуна. До тога долази када је отето или нестало неко дете. Одмах се прекидају сви радио и телевизијски програми, пушта се обавештење о нестанку, слике детета, на интернету непрестано излазе објаве, чак се и на дигиталној саобраћајној сигнализацији смењују слике детета и обавештење где је последњи пут виђено. Укратко, тешко да човек настањен у некој области може да прескочи обавештење о нестанку.
   Тако је тог поподнева Бени негде видео слику једанаестогодишње Шарлот Моча, последњи пут виђене у близини школе. С камера видео-надзора скинуте су фотографије на којима је приказана сумњива тамноплава „хонда”. Само што је увек била паркирана тако да се не виде регистарске таблице. Баш она која је управо прошла испред Бенија и Аманде.
   Бени је повикао:
   – То је тај аутомобил! То је та „хонда” !

Док је жена схватила о чему се ради, он је већ нагазио папучицу гаса и њихово возило је готово излетело с паркинга. Аманди ништа није било јасно. Тек када је Бени поменуо „амбер алерт” узбуну, схватила је о чему се ради. Једино је могла да каже деци да се добро држе. А мужу да никако не изгуби „хонду”. Овај је вероватно намеравао све друго, осим тога.
   Када је оштро скренуо с паркинга и укључио се у саобраћај, гледао је да што више приђе сумњивом аутомобилу. Намеравао је да прочита таблице. Аманда је држала телефон у руци, спремна да позове полицију и објасни о чему се ради. Заједно с бројем регистарских таблица.
   Возач „хонде” је свега неколико секунди касније схватио шта Бени намерава. Како би му се пратилац приближио, тако би додао гас и повећавао растојање. Бени није одустајао. Покушавао је да вози што ближе. Неколико стотина метара касније наишли су на раскрсницу. Бени и Аманда су се понадали да ће онај у „хонди” морати да се заустави. Прилично је прометно, а ту је и знак „стоп”.
   Возач као да се није обазирао. Убрзао је пред самом раскрсницом и једноставно пролетео, без заустављања. Бени га је следио. Није му пало на памет да одустане. Сада је већ био потпуно сигуран да је у оним колима и отета девојчица. Зашто би иначе возач тако безглаво јурио?
   „Хонда” је наставила све до продавнице пића и нагло скренула на паркинг. Нестала је негде иза зграде. Бени се зауставио, покушавајући да схвати шта отмичар хоће да уради. Знао је да не може да изађе с друге стране, тамо је био бетонски зид. Могао би да нестане једино ако би „хонду” попео преко. Тада је закључио да отмичар покушава да изведе најједноставнији и најделотворнији могући маневар. Да обиђе продавницу и изађе на следећем углу.

Бени је залегао на гас и створио се на том углу свега две или три секунде касније. Прекасно, испоставиће се. „Хонда” је већ излетела из пролаза. Бени је морао да закочи, када већ није успео да пресече пут отмичару. Дуга светла његовог аутомобила осветлила су кабину „хонде”. За воланом је седео младић, капуљаче навучене преко главе. Бени и Аманда су могли да виде како се нагиње ка задњем седишту и руком нешто гура. Или неког. Секунд касније, уз ужас су схватили да је то девојчица. Отмичар је покушавао да је задржи на поду иза предњег седишта, али се дете борило. Више није било сумње, у колима је била Шарлота.
  Аманда је до тада већ позвала полицију. Дежурном је хистерично покушавала да објасни о чему се ради. Да су случајно ушли у траг отмичару девојчице. Овај је покушавао да је смири, али је она и даље урлала у слушалицу:
   – Отмичар! Следимо га!
   – Онај у плавој „хонди”?
   – Баш тај, сигурна сам. Видели смо девојчицу на задњем седишту!
   – Где се налазите?

Незгода је што им се позиција мењала из секунде у секунд. Бени се трудио да остане близу „хонде”, да не дозволи да се иједан аутомобил убаци између њих. Ако се то догоди, возачу „хонде” неће бити тешко да се изгуби. До тада су већ јурили преко 130 километара на час. Аманда је и даље урлала у телефон:
   – Пролази кроз црвено. Следимо га.
   Бени је утом морао да нагази на кочницу како би избегао аутомобил из попречне улице. Тренутак касније, већ је газио гас и повећавао брзину. Није одустајао. Чак су се и деца са задњег седишта укључила у потеру. Урлали су и бодрили родитеље.
   Док је погледом пратио „хонду”, Бени није обраћао пажњу на своју инструмент-таблу. Тек му је црвена сијалица привукла пажњу. Полако, али сигурно, остајао је без горива. Што је било најгоре, схватио је да лампица трепери већ неко време. Сетио се да је намеравао да после одласка у ресторан сврати до пумпе и наточи гориво. А после јурњаве буквално је возио на испарењима. Резервоар је био празан и неколико стотина метара касније аутомобил се зауставио. Бени и Аманда су само могли немоћно да гледају како „хонда” одмиче и убрзо нестаје иза угла. Бени је псовао, Аманда плакала. Изгубили су га. Ко зна шта ће да буде с девојчицом. Онда су чули тресак. Потом и сирене.
   Испоставило се да је неколико стотина метара даље полиција поставила заседу. Отмичар у плавој „хонди” покушао је да пробије блокаду и успео само да заустави сопствено возило, уз гомилу крша и срче. Неколико секунди касније лежао је на асфалту, с лисицама на рукама. Девојчица је била на безбедном, неколико сати пошто је отета.

Отмичар је био двадесетчетворогодишњи Мигел Родригез. Пресрео је девојчицу у близини школе и, уз претњу ножем, натерао је да уђе у „хонду”. Девојчица је неколико пута покушала да се отима и побегне, укључујући и онај покушај који су видели Бени и Аманда. Мигел ју је сваки пут смирио, што претњама, што силом. На сву срећу, није је повредио. А када су Аманда и Бени чули да се све срећно завршило, и то захваљујући њиховим вези с полицијом и потери, осећај је био сличан као да су добили на лутрији.