Једно закаснело сећање

У МОМ ШЕШИРУ СВЕГА ИМА

Милован Витезовић био је на много начина „забавниковац” од браде до чарапа. Не само због добијања наше награде за роман „Шешир професора Косте  Вујића” о коме је Бранко Ћопић рекао да смо „сви изашли из некаквог шињела, само се, Бога ми, овај Витезовић извукао из шешира професора Косте Вујића”.

Вест да је његов роман „Шешир професора Косте Вујића”, у издању „Вука Караџића”, једногласно изабран за најбољу књигу намењену младима а објављену у 1983. години Милован Витезовић је дочекао с осмехом који је, иначе, готово личио на окамењен тик. У уобичајеном договору за разговор за наше новине поводом добијања награде, провукао је прсте кроз разбарушену косу уз питање:
   „Кад?”
   „Одмах, треба нам за јуче”, уобичајена новинарска поштапалица кад је нешто хитно и кад само те празне стране чекају да број крене у штампу.
   Новинарска се, често, не пориче, али једино можемо да разговарамо увече, у његовом дому, био је захтев. Ништа, попут професора немачког Косте Вујића, од угодног ћаскања у некој од познатих кафана.
   Витезовић је, тада, с породицом живео одмах поред знамените кафане „Липов лад”, горе на београдском Булевару револуције, сада Булевару краља Александра. Не знаш дал’ си ушао у стан или библиотеку у приличном нереду. Књиге од плафона до пода, многе од њих, бар на први поглед, разбацане свуда около. Бојажљиво покушавам да нађем место да се сместим, нервозно премећући у рукама блок и диктафон.
    „Еј, пази, немој на ту фотељу, ту су ми списи о првој позоришној представи у Срба, таман сам их разврстао” – готово се штрецнуо писац кад сам мислио да сам успео да нађем место поред прозора који гледа на оголеле липе већ заогрнуте вечерњом зимском сумаглицом.

Тек у трећем покушају, уз свесрдну помоћ пишчеве вечито насмејане супруге Миљенке, иначе преводиоцаа са словенских језика, успео сам да се некако уденем у простор очигледно неспреман за (не)очекиване госте. Писац је столовао на нечем налик хоклици и сваки час скакутао до неке од полица на зиду, превртао књиге нагомилане на поду, столици, сточићима, затим нешто бележио, па довикивао најстаријој кћерки Амалији да му дода то и то с тог и тог места. А она, Амалија, девојчурак, подстицала је млађе сестре, Јелену и Селену, да јој помогну.
   Радионица, књижевна, у којој се зна ко шта и како ради. Уз довикивања, смех, понеку грдњу да та књига није ту него тамо. Општа узмуваност у којој се, госту, чини да ту има неког само домаћинима знаног реда, као што се лагано примећује и да оне разбацане књиге имају неки ваљан разлог због чега су баш ту где јесу.
   Збуњено преврћем онај блок на колену, проверавам батерије на диктафону, нестрпљив да што пре почнем да радим оно због чега сам дошао. Ујутро морам да уреднику до десет сати предам текст. И таман да заустим чувено питање кад је и како настала замисао за роман о једној невероватној генерацији матураната Прве београдске гимназије коју је водио професор Коста Вујић, кад брзометно следи готово заповест:
    Дај, Петре, молим те, провери ми на том сточићу поред тебе, има подвучено у књизи, ко је носио барјак кад је књаз Милош у Такову позвао свој народ на устанак... Не ту књигу, ону испод”, добацује писац. „И немој да бринеш, зачас ћемо се наразговарати о роману и тај шешир сместити на прави чивилук, тај твој новинарски.”

Одмах после те за мене неочекивано узбудљиве вечери на новинарском задатку, понекад, чак и данас, помислим нескромно како објављивачи јавне речи умеју о себи неретко да помисле, да сам био бар атом сценаристичке екипе људи која је оплодила невероватну телевизијску серију „Вук Караџић”. Ону играну громаду у 16 епизода, у маестралној режији Ђорђа Кадијевића, а у продукцији Телевизије Београд, која је 1989. године у Риму добила Гран при фестивала и, на тражење гласовитог Умберта Ека, увршћена у ризницу културног добра света.
   Ни данас не могу да се сетим податка ко је заправо држао онај барјак у Такову који сам успео да нађем у показаној књизи, знам да смо га објавили у нашој сталној рубрици „Јесте ли већ чули да...”, ал’ сам матор да у овим годинама сад преврћем нашу архиву. Знам, пак, да ми је у том уметничком нереду књижевне радионице Витезовића глава породице испричала, а ја објавио („Политикин Забавник”, 10. фебруар 1984. године), занимљиву причу о (по)рађању романа „Шешир професрора Косте Вујића”. И то између бављења другим послом, ни у једном тренутку не прекидајући мисао коју је прекинула потрага за провером неког податка везаног за писање сценарија за знамениту телевизијску серију.
   Човек који је дангубу сматрао неподношљивом туђицом у свом језику, тада ми је, нехатно, готово успут, рекао да има срећу да живи уз трамвајске шине јер је, одлазећи на посао уредника играног програма у Телевизији Београд, у тада зеленом трамвају број 6, с окретницом на Ташмајдану, увек у руци, стојећи, држао тек добијену књижицу још непознатог писца. И док су колеге, уз уобичајену јутарњу кафу пред нове радне победе, препричавале шта је било јуче и шта планирају за данас и, понекад, сутра, Витезовић је писао рецензију дела прочитаног (прелистаног) у вожњи дугој двадесетак минута. И одмах слао некој од бројних редакција с којима је неуморно сарађивао.

Не чуди стога што је иза њега остало више од четрдесет књига у око 180 издања, мноштво сценарија, књига афоризама, свакојаких драгоцених белешки и честог доласка у нашу редакцију с обиљем нових предлога, савета и прилога. Умео је да каже да је „Забавник”  једна од његових звезда, да није имао прилику да лаје на ту звезду, али да је он сам „могао да буде звезда да му небо није тесно”.
    Однедавно је Милован Витезовић, Витез од Пера, нашао неко своје ново сазвежђе. И ту му неће бити тесно, у друштву професорског шешира, краљевих чарапа, тинејџера који радо лају на звезде, поверљивог шапата да га је срце откуцало...А ни досадно, бар кад се сретне с Булетом (Миодрагом Булатовићем, писцем), другом по бурлескама, не само онима у Паризу.