ПЕТКОВДАН - 11. август 2023.

ТРГУЈЕ СЕ СВИМ И СВАЧИМ. НА РЕД СУ ДОШЛИ И ИДЕАЛИ…

На данашњи дан 1946. године рођен је наш глумац Милан Гутовић

Лане, под којим надимком је био познат још од средњошколских дана, био је у првој генерацији „Бојанових беба” – младих глумаца које је велики позоришни маг Бојан Ступица примио у класу и одмах по завршетку Академије, 1968. године, довео у Југословенско драмско позориште. Остали из те велике генерације били су: Јосиф Татић, Цеца Бојковић, Иван Бекјарев, Ђурђија Цветић, Танасије Узуновић, Бранко Цвејић, Мирјана Вукојичић и Гојко Шантић. Гутовић је наступао и у другим позориштима, а био је и првак драме у Народном.

Међу многим представама у којима је играо издвајају се „Протекција”, „Кад су цветале тикве”, „Буба у уху”, „Пучина”, „Колубарска битка”, „Ваљевска болница”, „Народни посланик”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Родољупци”, а многе су му донеле награде и признања. У последње две деценије живота све је више истраживао и осмишљавао своје ликове и коначно заиграо и у сопственом „Кабареу”, с којим је гостовао широм света и извргавао руглу сваку глупост сваке власти, без разлике. Одатле је и навод из наслова.

Његова филмска и телевизијска каријера нису биле ништа мање обимне (памтимо га из „СБ затвара круг” и „Повратка отписаних”), али га је у стратосферу 1981. године избацио филм Миће Милошевића „Лаф у срцу” (по сценарију Синише и Љиљане Павић) с епизодном улогом Срећка Шојића. Пошто је ова комедија имала изванредан успех, догодине је снимљена и „Тесна кожа”, а његов лик проширен, уз наставке 1987, 1988. и 1991. године. Серија „Бела лађа”, у потпуности заснована на лику Срећка Шојића, који је успут постао политичар, вођа Странке здравог разума, почела је 2006. године и трајала чак пет сезона. И данас се наглас смејемо овој вуцибатини, која се грешком система нашла на месту полуписменог, грамзивог директора, уз то што је лик с временом све више одражавао стварност друштва. Стварност која је премашила машту.

Од бројних награда, истичу се она Стеријина – за улогу Владимира у представи „Пучина” 1978. године, „Зоран Радмиловић” за улогу Уче у драми „Ружење народа у два дела” 1988. године, Нушићева награда за животно дело глумцу комичару 2005. године, „Раша Плаовић” за улогу Фалстафа у представи „Веселе жене виндзорске” 2007. и „Златни ћуран” за животно дело глумцу комичару 2019. године.

Живео је у родном Кумодражу, „далеко од разуздане гомиле”, коју никада није волео. У интервјуу за „Вечерње новости” 2018. године рекао је:

„Зидине градова су некада штитиле оне у граду од дивљака са села, а сада би села требало да имају зидине и штите се од ових дивљака из градова”.

Средином августа 2021. године примљен је у болницу због тешке болести плућа. Преминуо је десетак дана касније. Сахрањен је у порти Цркве Свете Тројице у Кумодражу.

На питање да ли за нашу скорију прошлост већу одговорност сносе појединци или друштво, једном је рекао:

„Можемо да бирамо како нам се наврне! Само треба да се договоримо. Овако је један паметни говорио: ’Да је друштво важно, то сам знао, али да је толико важно, у то ме је убедио један пијанац!’ Причао је овако: ’Волим да пијем, па о својој прошлости могу да говорим само на основу изјава очевидаца’. То значи да складним избором наклоњених очевидаца можемо имати прошлост какву желимо.”

Број: 3731 2023.
Аутор: Н. Мрђеновић