Живот пише драме

ТАЛАЦ ТИХОГ ОКЕАНА

Док се удаљавао од обале, није ни слутио да је дуго неће поново видети

Рибарење у дубоким водама није за свакога, али за Хосеа Алваренгу био је то посао као и сваки други. У рибарском послу био је одмалена, па је с временом постао искусан и тражен рибар.

У новембру 2012. године унајмили су га на два дана да лови ајкуле и туну недалеко од Чијапаса у Мексику. С њим је као члан посаде кренуо двадесетдвогодишњи Езекијел Кордоба, новајлија у риболову. Временска прогноза обећавала је ведро небо и мирне воде. Момци су се укрцали на брод од седам и по метара и понели хране и воде за два дана пловидбе. Отиснули су се по сунчаном дану, добро расположени и сигурни у богат улов.

Све је ишло добро. С лакоћом су вадили огромне примерке који су им јемчили велику зараду. Онда се наједном небо затамнело, а над њима су се надвили оловни облаци. Олуја се кретала ка њиховом броду. Није било начина да је избегну. Таласи су се ломили о брод, вукући га са намерене путање и гурајући ка отвореном океану. Олуја је била у пуном јеку. Вода се у броду накупљала.

Убрзо су схватили да морају да се ослободе терета како не би потонули, па су сав улов бацили у море. Потом су се решили свих гломазних предмета који им за опстанак нису били неопходни. На задњем делу брода повезали су 50 бова како би му умирили кретање. Док је олуја беснела, заклањали су се иза великих преносних фрижидера. Трајала је пет дана.

Када се напокон смирила, брод је био хиљадама километара од обале, а мотор је био у квару. Готово сва електроника била је оштећена. Хосе и Езекијел били су изгубљени на отвореном мору. Преко радија су успели да ступе у додир са својим шефом, али су тако испразнили батерију. Нажалост, тај позив ништа није променио. За њиховим одлуталим рибарским бродом организовали су потрагу, али није било помака, па су је после два дана обуставили.

Осим невремена, највише их је мучило то што немају пијаћу воду и храну. Срећом, Хосе је још као дете овладао свим начинима риболова – па и голим рукама. То није било ни брзо ни лако, али бар им је утољавало глад. Некад су јели и морске корњаче и медузе од којих их је грло пекло. А кад није имао ништа друго, Хосе је јео и своје нокте.

До пијаће воде било је много теже доћи. Постављали би кофе и прикупљали кишницу. Штедели су сваку кап. Када данима не би било падавина, пили би сопствени урин.

Док су пловили бескрајним океаном, наилазили су на разне отпатке. Пластичне флаше користили су за кишницу, а у кесама су налазили жвакаће гуме, остатке поврћа, прокисло млеко – за два изгладнела човека то је била права гозба.

Борба за опстанак их је зближила. Били су упућени један на другог и често су сатима разговарали. Причали су о породицама и животу који их чека ако се врате. Хосе је говорио о тешком односу са родитељима и кћерком, о којој су они бринули. Заклели су се да ако један умре, други ће посетити његову породицу и испричати шта их је на путу задесило. Заклели су се да ни под каквим околностима неће један другог појести.

Једног дана, Езекијел се озбиљно разболео пошто је појео живо месо неке морске птице. С временом, престао је да једе и пије и на крају је издахнуо, четири месеца од почетка ове ненадане пустоловине.

Хосе је испрва одбијао то да прихвати. Шест дана је Езекијелово тело држао на палуби и обраћао му се као да је жив. Онда је схватио да почиње да губи разум. Натерао је себе да се суочи са овим страшним околностима и одлучио је да му приреди достојну сахрану у мору. Тешка срца гурнуо је његово тело преко палубе.

Од тог трена Хосеово душевно стање само се погоршавало. Док се борио са пучином, хранио се свиме што му је падало под руку, скупљао је кишницу и чинило му се да је заробљен у некој другој стварности. Ум му је бесциљно лутао – почео је да халуцинира.

Једног дана, док се у очају питао колико ће још дуго моћи да издржи, крајичком ока приметио је нешто у даљини. Личило је на обрис острва, али није био сигуран да ли је то још једно привиђење. Што је дуже гледао, схватао је да се пред њим заиста налази острво и да мора некако допловити до њега. Одмах је одсекао канапе који су држали бове како би брод пловио брже. Када се довољно приближио, искочио је и допливао до обале. Након 438 дана и пређених готово 11000 километара, напокон се домогао копна! Завршио је на атолу Ебон на Маршалским острвима. Зграбио је песак шаком и посматрао га као благо. У том тренутку није знао колико дуго је био на отвореном мору, а још мање где је доспео. Острвљани су му притекли у помоћ. Потпуно исцрпљен, дуге браде, са ућебаном косом и отеченим зглобовима једва је говорио.

Али његовим невољама ту није био крај. Када су медији пренели како је невероватних 14 месеци преживео на пучини, многи у његову причу нису поверовали. Било је тешко замислити да је неко успео да преживи толике дане хранећи се чиме стигне и пијући кишницу. Ипак, много тога указивало је на то да Хосе говори истину, а чак је прошао и детектор лажи.

Своју причу је у новинама објавио 2015. године. Недуго потом, породица његовог сапутника тужила га је за милион америчких долара, тврдећи да је Хосе појео Езекијела.

Он је одбацио ове оптужбе, рекавши да су њих двојица склопили пакт да неће појести један другог након смрти, ма шта да се деси. Сматрао је да је породица покушала да на тај начин изнуди новац од њега, уверена да се обогатио од продаје књиге. Суд је убрзо одбацио тужбу.

Хосеа је дуго морила збуњеност, страх од воде и сећања на дане пловидбе по Тихом океану. Ни сам није могао да верује да је преживео ову невероватну пустоловину.

„Трпео сам глад, жеђ и неописиву усамљеност”, написао је, „али упркос самоубилачким мислима, нисам себи пресудио. Имамо само један живот и треба да га ценимо”.