Живот пише драме

ОСТАВЉЕН ДА УМРЕ

Рики Меги је једног јутра кренуо на посао, да би мистериозним сплетом околности
завршио у пустињи – бос и сам

Прича Аустралијанца Рикија Мегија прилично је необична јер и данас отвара више питања него што нуди одговора. Иако никада није утврђено шта му се заиста десило, оно што се засигурно зна јесте да се нашао у суровим околностима и да је преживео незамисливо.

Све је почело 6. јануара 2006. године, када је тридесетпетогодишњи Рики кренуо на нови посао. Био му је то први радни дан и био је видно узбуђен због нове прилике. Док се возио ауто-путем „Бантин” између Северне територије и Западне Аустралије, угледао је човека који стопира и решио да га повезе. Ту је дошло до наглог прекида.

Следеће чега се сећа јесте да се нашао усред пустиње. Како је касније рекао, лежао је у плиткој рупи, умотан у пластичну кесу и делимично прекривен земљом, попут леша ког се неко решио. Пробудило га је гребање и режање дингоса који су га опколили. Извукао се из кесе и изашао из рупе, дезоријентисан и уплашен. Није имао представу где се налази нити како је ту доспео. Од аутомобила није било ни трага. Није му преостало ништа друго него да пешачи у нади да ће наићи на неки траг цивилизације. Ходао је бос по ужареном тлу данима, а температуре су сезале и до 40 степени Целзијуса. Како је била кишна сезона, углавном је пио воду из бара, а када би оне пресушиле, пио је сопствени урин.

После десет дана лутања, наишао је на појило за стоку усред недођије. Ту је направио склониште од грања и лишћа, које би ноћу утврђивао камењем како би се одбранио од дингоса. Хранио се биљкама и свиме што је могао да уграби – жабама, скакавцима, мравима и другим инсектима. Када би успео да ухвати гуштера или неку малу змију, била је то права гозба, а у очају јео је и пијавице. Хранио се само једном дневно, тек толико да има снаге да прегура дан.

Након 71 дана пустињаштва, пронашли су га радници са удаљеног сточарског имања, који у току сезоне киша нису обилазили тај забачени део терена. Личио је на костура. Човек који је некада имао 104 килограма спао је на свега 48. Био је видно исцрпљен и неухрањен. Одвели су га у најближу болницу у Дарвину, где му лекари, осим екстремне неухрањености, нису установили никакво друго озбиљније стање или физичке повреде.

Полицајцима и болничарима је од почетка био сумњив. Када су га пронашли, слушали су различите приче о томе зашто је уопште био на том путу и кога је тачно примио у ауто: испрва је тврдио да је повезао групу људи којима је нестало бензина, а потом да је у питању био један човек који му је наводно сипао нешто у воду и омамио га.

Полиција Северне територије је након истраге закључила да нема елемената за подизање кривичних пријава јер није било материјалних доказа о злочину, као ни трагова насиља на Рикијевом телу. Његов аутомобил никада није пронађен.

Јавност је убрзо почела да спекулише о другим сценаријима – да је Рики заправо запао у дугове, да се намерно крио јер је желео да лажира сопствену смрт или да је запао у тешко психотично стање јер је користио недозвољене супстанце. Тако су медији из дана у дан преносили различите приче.

У књизи коју је објавио 2008. године Рики је остао доследан својој причи: био је жртва насумичног напада, дрогиран и остављен на милост и немилост пустињи, а раније изнете верзије догађаја приписао је бунилу, шоку и трауми. Шта се заиста догодило, ни дан-данас није разјашњено.