За читање и уживање - Јелена Гавриловић

ПАКОВАЊЕ ЗА МОРЕ

Пакујем се за море. Узимам онај највећи кофер из подрума. У преградама, као и увек, налазим понеку шкољку од лане. Са заосталим шумовима. Бацим је, без размишљања. То је лањска шкољка. Треба оставити простора за нове.

Идемо листом приоритета. Дакле, отварач за вино. Ако га не ставим одмах у кофер, заборавићу га. Најважније ствари се најлакше забораве. Не желим да проведем прво вече на азурној обали било ког мора отварајући боцу мерлоа дршком од варјаче. Затим, пераја. Са перајима сам неуништива у води. Или барем неуморна. Ако ћу да пливам, желим да се осећам као сирена. Дозволите ми барем тај каприц! Превише је страшно и сувопарно на копну, знате и сами.

Потом, тарот карте. Ко још жели да оде било где без свог верног консултанта? Среда је резервисана за отварање тарота, билo да сам у свом собичку у Калничкој 9 или на Борнеу, Папуи Новој Гвинеји или негде ван Сунчевог система.

Добро, то смо решили. Доњи веш. Никад превише. Отварам орман и захватам обема шакама хрпу доњег веша из кутије на дну. Нема потребе да гледам шта сам захватила. Доњи веш је доњи веш. Исто поступам и са купаћим костимима, хаљиницама за плажу и сличним тричаријама. Трпам их у кофер наслепо.

Селим се у купатило. Узимам зип-кесу и сручујем у њу, једним потезом, све што нађем на полицама, од шампона, балзама (боже, понела сам толико лосиона и разноразних емулзија као да ће ме тамо балсамовати!), крема, уља, гелова за косу до четкица за зубе (барем три!) и остатака паста за зубе. И то смо решили.

У повратку грабим неколико пешкира. Не могу да их отварам. Само бих се изнервирала када бих видела колико су стари и олиндрани. Тааако.

Доњи ниво је већ пун. Сад побацати неколико шарених летњих хаљина одозго, за вреле летње вечери. Жена побесни када преплане. Умисли да је Моника Белучи. Сан летње ноћи. Несаница сваког мушкарца. И сличне којештарије које јој добро стоје. Или барем она верује да је тако, а то је сасвим довољно. И то смо решили.

Ускоро ће ми бити потребно посебно коферче само за суплементе. Сваке године их је све више. Најпре су ту биле само којекакве маке-каке, моринге, ашваганде, чаге и лавље гриве, па црвене детелине и беле лале за менопаузу, али с временом су се овом егзотичном друштву придружили и колагени, у огромним конзервама, галони и галони колагена, глукозамина, хондротина, хијалуронских киселина и сличних апсолутно некорисних непотрепштина. Ипак, ако све то не ставим у блендер и не попијем изјутра, голим очима ћу посматрати како ми се кожа наборава и стари брзином светлости и до увече ћу бити збрчкана баба. Ко још жели да му се тако нешто деси на мору?!

Па, књиге које нећу читати, јер су сувише озбиљне, иако „јако, јако добре”, и она једна, лагана, коју у животу не бих купила, а коју је мој други муж донео у мираз када се уселио. Са посветом: „Воли те Зока”. До дана данашњег нисам сазнала ко је Зока, али жена је дефинитивно умела да одабере књигу за плажу. Само ју је поклањала погрешној особи. Мој муж дефинитивно не воли женске љубиће, али Зокине књиге са нежним посветама само су доказ оне старе: „Није коме је речено...”.

Толико о Зоки.

Још има довољно места у коферу. Не сумњам да ће до краја бити толико крцат да ћу морати да клекнем на њега, коленима у која тек што сам убризгала хијалурон (коштало је ко ђаво!) да бих га затворила, али, чекај... Треба оставити места и за оно што недостаје. За оно чега нема. За оно што ће, ох, колико само, фалити на летовању! Изем ти летовање без тихе патње за оним што нисмо понели. Што нисмо могли понети. Оно што недостаје, уосталом, не би стало ни у један кофер. Али за осећај недостајања увек треба направити довољно места. Онако, да се баш разбашкари. Да му не буде тесно. Да може да цвили достојанствено из тамних преграда.

Јелена Гавриловић (1967) дипломирала је теологију на Теолошком факултету у Осијеку. Објављивала је текстове у „Градини”, „Књижевним новинама”, „Књижевним вертикалама”, „Књижевном магазину”, „Летопису Матице српске”... Објавила је пет збирки поезије: „Призивање кише”, „Писма пустињске принцезе”, „Хаљина која иде уз Дунав”, „Романса за четири музе и контрабас”, „Патуљасти зец и дифенбахије”, те два романа: „Жене под мојим кровом” и „Франц К. и ја” и роман у фрагментима „Преслица Џидовке девојке”, заснован на траговима старих обичаја и легендама о прастановницима Црне Траве, такозваним Џидовима, „балканским Титанима”.
Живи у Београду. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије.

Док се пакујем за море, нарочито остављам места за ово недостајање. Требало би да потрпам некако још брдо ципела, барем два пара сандала и једне патике, папуче за плажу. Стварно, никада до краја не схватим како сам уопште успела да спакујем тако нешто рогобатно и квргаво као што су ципеле у обичан кофер.

Ипак, ципеле не смеју да загуше недостајање. Оно заслужује посебну преграду. Неко, нешто, време, место, особа, пас, мачка, он, она. Мирис. Парфем којег више нема на тржишту из „еколошких” разлога. (Како то мрзим! Кога је икада отровао један парфем? „Сисили”, „Долче Габана”? Шта кажете, отрован као грех? Ма није ваљда!)

Спремна сам. Џеџим на аеродрому. Седим на коферу као на оклопу џиновске корњаче са Галапагоса. И вучем га као да вучем ту корњачу на повоцу. Тежак је. Можда због недостајања.

Заборавила сам да кажем да је недостајање не само кабасто већ и ужасно масивно. И дозлабога тешко. Не знам да ли ће проћи чекирање. Никада нисам сигурна. Презнојавам се када подижем кофер на траку. Секунде се развлаче у вечност. Када коначно оде у ону тамну провалију, као у чељусти але, осећам зебњу. Није ме брига ако се изгуби оно чега има. Највише стрепим за оним чега нема.