Најнеобичнија бекства из затвора

СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ ДО СЛОБОДЕ

Откад постоје тамнице, постоје и бегунци из њих. Нека бекства су, због необичних околности које су их пратиле, остала упамћена и препричавају се и данас, а о некима су снимљени и филмови...

Бик који је (до)чекао

Иранске власти ухапсиле су 28. децембра 1978. године два службеника тексаског предузећа „Електроник дејта системс”, Пола Кјапаронеа и Била Гејлорда, који су се тада затекли у Техерану, оптуживши их да су примали мито. Власник предузећа, милијардер Рос Перо, много познатији по каснијим (неуспелим) кандидатурама за председника Сједињених Америчких Држава, покушавао је да избави своје службенике на све могуће начине. Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Техерану безуспешно је покушавао неколико пута, али како се баш у то време распламсавала иранска револуција против шаха Резе Пахлавија, ништа није могло да се учини.
  Одлучан у намери да ослободи своје људе, Перо је унајмио бившег пуковника америчке војске Артура Симонса, познатијег по надимку Бик. Симонс је водио специјалне јединице у ослобађање заробљеника из ратних логора током Вијетнамског рата и имао је завидан углед и искуство. У ослобађању службеника ЕДС Симонсу се придружило још неколико колега. Одлетели су у Техеран и почели са припремама за ослобађање.
   Међутим, ирански револуционари су их предухитрили – напали су злогласни Каср затвор у којем је било много политичких затвореника. У општем хаосу сви робијаши су побегли, укључујући и Кјапаронеа и Гејлорда. Тек касније су њих двојица ступили у везу са својим несуђеним ослободиоцима, који су боравили у хотелу „Хајат”, и пребацили се безбедно у Турску, одакле су се вратили у Сједињене Америчке Државе.
  Надахнут овом невероватном причом, писац бестселера Кен Фолет написао је роман „На орловим крилима”, истичући да стварност понекад може бити необичнија и драматичнија од маште.

Тунелом низ димњак

   Током Америчког грађанског рата (1861–1865) влада Конфедерације претворила је троспратно стовариште предузећа „Либи и син” у истоимени затвор. Убрзо се ту нашло приближно 1.200 заробљених војника и официра војске Севера. Многи од њих, природно, чинили су све што могу да побегну одатле.
   Међутим, од свих покушаја бекства, најупечатљивије је оно које је извео пуковник Томас Роуз. Користећи импровизоване алатке, он је из своје ћелије на спрату с неколико заробљеника пробио тунел низ димњак, потом затворски подрум пун пацова, испод дворишта, све до шупе удаљене петнаестак метара. Роуз је био толико сигуран у успех да се вратио у затвор и са собом повео још 15 заробљеника кроз уски тунел до излаза одакле су се размилели улицама Ричмонда, пролазећи поред грађана који ништа нису посумњали.
   Охрабрени Роузовим успехом, још 93 заробљеника напустила су 9. фебруара 1864. године овај затвор, а чак 59 вратило се у прве борбене редове. Неки заробљеници су похватани, два официра су се удавила, али овај догађај важи за највеће бекство из ратног заробљеништва. Јужњаци су морали да одају признање домишљатим непријатељима, пре свега Томасу Роузу, чији је тунел у месним новинама Ричмонда похваљен као научно достигнуће.

Спасоносни кишни мантили?

   Током три деценије, колико је Алкатраз служио као федерална робијашница, стекао је углед као затвор из којег је немогуће побећи. То, наравно, није спречавало десетине робијаша да покушају да побегну са Стене, како су звали затвор. Званично, ниједно бекство није било успешно, а седморица затвореника погинула су у разним покушајима. Ипак, ако је неко заиста и успео да побегне из Алкатраза, то могу бити само Френк Морис, Џон Енглин и његов брат Кларенс.

   Уз помоћ четвртог робијаша Алена Веста, група је месецима марљиво проширивала вентилационе отворе у својим ћелијама да би се пробила до затворског крова. Коначно, 11. јуна 1962. године, након што су пажљиво наместили лутке у својим креветима како би преварили чуваре, искрали су се из ћелија и под окриљем ноћи докопали се стеновите обале острва. Од затворских кишних мантила начинили су неку врсту мехура који би им, напуњен ваздухом, помагао да се одрже на површини воде док се не докопају обале. Уздајући се у успех, тројица робијаша уронила су у хладне воде Залива Сан Франциска.
   Следећег јутра чувари су открили њихов нестанак и почела је свеобухватна потрага за одбеглим робијашима. Међутим, њих тројица никада нису нађена. ФБИ је издао званично саопштење да су се сигурно утопили, али тела никада нису нађена. По овом догађају Клинт Иствуд је касније снимио филм „Бекство из Алкатраза”. Пољуљаног угледа, затвор из кога је било немогуће побећи затворен је идуће године.

Гусар и у тамници

   Ирац Густав Конингем је током Америчког рата за независност (1775–1783) био један од највештијих капетана такозване Континенталне морнарице. Нападао је и пљачкао британске бродове по целом свету, од Кариба до Европе, враћајући се у Америку с драгоценим товарима оружја и блага. Носио је надимак Гусар из Денкерка и пловио на бродовима названим „Изненађење” и „Освета”.
   Међутим, 1779. године Конингема су заробили Британци и утамничили у затвору Мил, у енглеском граду Плимуту. Неуморно је покушавао да одатле побегне. Два пута се прерушио и успео да изађе из затвора, али му је, на његову нажалост, лице било исувише познато па су га мештани Плимута оба пута препознали. Кад је трећи пут бежао, имао је више среће. Тада се нашао утамничен са 53 Американца. Заједно су прокопали тунел и побегли. Убрзо се нашао на трговачком броду који је пловио преко Атлантског океана натраг за Америку. Нажалост по њега, брод је пресрела Краљевска морнарица и Конингем се поново нашао у затвору Мил.
   Да би побегао и по четврти пут, подмитио је стражара и побегао у Француску, одакле се ипак докопао Америке. Признање независности Сједињених Америчких Држава окончало је његову ратну каријеру, али је омирисао барут још једном пре смрти бранећи Филаделфију у рату 1812. године.

Робијање Винстона Черчила

   Једно бекство из затвора занимљиво је не толико по начину на који је изведено, већ више зато што би историја света можда била другачија да до њега није дошло. У време сукоба између холандских досељеника Бура и Британаца у Наталу (данас Јужноафричка Република), 15. новембра 1899. године, бурска војска напала је из заседе један британски оклопни воз. Након борбе међу заробљеним Британцима нашао се и ратни дописник новина „Морнинг пост”, иначе тврдоглави и одважни син једног британског лорда. Бури су имали разлога да славе због тако срећног „улова”.
   Међутим, месец дана касније – 12. децембра – њихов „плен” побегао је из зграде школе у којој су га држали. Премда је расписана потерница с вредном наградом за његово хватање, момак је успео да се укрца на један воз и убрзо нађе у португалској Источној Африци (данас Мозамбик). Задивљујуће бекство дописнику је донело прилично славе кад се вратио у Велику Британију и допринело почетку бриљантне политичке каријере. Постао је посланик у Парламенту, а затим и премијер Велике Британије кројећи судбину света (па и нашу) током и након Другог светског рата. У питању је био, наравно, сер Винстон Черчил.

Врло убојита храна

   Скоро три деценије затвор Мејз у Северној Ирској је за своје „станаре” био више од казнено-поправне установе. Ирски побуњеници сматрали су га једним од симбола своје борбе против Британаца. За ирске републиканце заточене иза његове бодљикаве жице, Мејз је постао оличење пркосног поноса, нарочито након што је тридесеторици затвореника успело да прокопају пут у слободу 1974. године. Међутим, бекство којим су се ирски побуњеници највише поносили одиграло се 25. септембра 1983. године.
   Тада је 38 затвореника помоћу прокријумчарених ножева и пиштоља савладало чуваре и отело камион за доставу хране. Њиме су се залетели у капију затвора и пробили напоље пуцајући на све стране. Пола затвореника је ухваћено и враћено наредних дана, а осам је убијено или ухапшено током наредне деценије. Међутим, 11 затвореника никада није ухваћено. Затвор Мејз је 2000. године престао с радом након договора о прекиду непријатељства Британаца и Ираца.

Три тунела, друже...

   Савезнички официри и војници заточени у логору за ратне заробљенике Луфт III, смештеном у окупираној Пољској током Другог светског рата, били су одлучни у томе да бекство претворе у подвиг којим ће понизити своје нацистичке тамничаре. Прокопали су три тунела, названа Том, Дик и Хари. На крају је коришћен само Хари, који се протезао стотинак метара кроз песковито земљиште до шуме изван ограде од бодљикаве жице. Коначно, 24. марта 1944. године 220 људи почело је пузање у слободу. Нажалост, први који је изашао из тунела установио је да га нису прокопали довољно далеко, односно да им је безбедна шума ван домашаја. Тако је свега 76 људи успело да побегне пре но што су стражари приметили шта се дешава и дигли узбуну. Тројица заробљеника успела су да побегну и домогну се спаса (Швајцарске), а остала 73 су похватана и враћена у логор. Разјарени и посрамљени Хитлер у наступу беса наредио је да 50 враћених заробљеника буде стрељано. По овом догађају написана је књига и снимљен филм „Велико бекство” 1963. године у коме је главну улогу тумачио Стив Меквин.

И стражари против својих

   Неподношљиви услови живота на затворском пољопривредном добру Каминс поред Пајн Блафа у Арканзасу навели су 36 робијаша да покушају бекство 2. септембра 1949. године. У томе им је помогло неколико побуњених стражара који су окренули оружје против својих окрутних колега. Након бекства робијаши су се расули на све стране намеравајући да се докопају Мексика. Не зна се тачно колико њих је заиста побегло преко границе, али шесторица која су се обрела у суседној Луизијани нису имала много среће.
   Након што су изрешетали једног од имућнијих људи у том крају, двојица су убијена, а четворица ухапшена, осуђена због убиства и обешена свега шест месеци након злосрећног бега. Као последица ових догађаја, Савезни суд касније је оптужио затворски систем Арканзаса за окрутно и нечовечно поступање према затвореницима, што је у супротности са Осмим амандманом Устава САД. Роберт Редфорд је, надахнут тиме, 1980. године снимио филм „Брубејкер”.

Међу другом расом

   Током Другог светског рата приближно 1.100 јапанских војника, морнара и официра било је смештено у Заробљеничком логору број 12 надомак Кауре у Аустралији. Премда се с тим заробљеницима поступало знатно човечније него што су то чинили Јапанци са савезничким заробљеницима, они су, природно, ипак желели да побегну. У праскозорје 5. августа 1944. године јапански заробљеници кренули су у масовно бекство. Наоружани палицама за бејзбол, ножевима и тољагама, пробили су бодљикаву жицу логора и појурили напоље убивши притом три стражара на које су наишли. У том покушају бекства, аустралијски војници су рафалном паљбом побили на десетине Јапанаца, али их је ипак око 350 побегло.
   Међутим, убрзо су схватили да се, и поред бекства из логора, налазе на острвском континенту насељеном људима друге расе од којих се упадљиво разликују. Неколико Јапанаца тада је у очају извршило харакири, а остали су махом похватани и, током наредних месеци, враћени у логор.

Баш дуга шетња

   Како су Стаљин и Хитлер имали споразум у време немачког напада на Пољску 1939. године, хиљаде пољских ратних заробљеника послато је у злогласне сибирске гулаге. Међу њима нашао се и коњички официр Славомир Равич. У заробљеништву се зближио са супругом комесара логора Јакутск у коме је био, па је уз њену помоћ успео да побегне заједно с још шест заробљеника, и поред заслепљујуће снежне мећаве која је захватила тај предео.
   Уследила је пустоловина епских размера. Дружина је заобишла Бајкалско језеро, прошла кроз Монголију, превалила пустињу Гоби и прешла преко Хималаја. Након пута од 6.500 километара, пољски официр и његови другови обрели су се у тада британској Индији, коначно слободни. Звучи невероватно, али неуморни Равич касније се придружио својим саборцима у Европи опет се борећи против Немаца.
  Његови мемоари „Дуга шетња” и данас изазивају велику пажњу читалаца, премда има сумњичавих који тврде да догађаји које описује исувише подсећају на причу Радјарда Киплинга „Човек који је био”.