За читање и уживање – Дино Буцати

СВЕЦИ

Свеци имају сваки своју кућицу уз обалу, с балконом који гледа на океан, а тај океан је бог. Лети, кад је топло, да се расхладе, они се купају у свежим водама, а те воде су бог.

На вест да треба да стигне нови светац, одмах се предузима изградња нове кућице поред осталих. Оне тако чине један веома дугачак ред уз обалу мора. Простора свакако има довољно.

И свети Ганчило, када је стигао тамо после именовања, нашао је спремну своју кућицу исту као и друге, с намештајем, постељином, посуђем, понеком добром књигом и свим осталим. Ту је била, обешена о зид, једна дражесна мухоловка, јер је у овом крају било прилично мува, мада не досадних.

Ганчило није био неки сензационалан светац, живео је скромно, као сељак, и тек после његове смрти, неко је, размишљајући о томе, схватио колика је драж испуњавала тог човека, зрачећи уоколо најмање три-четири метра. И препозит је, без нарочите вере, истину говорећи, учинио прве кораке за процес беатификације. Отада је прошло готово две стотине година.

Али дубоко у окриљу цркве, корак по корак, без журбе, процес се одвијао. Бискупи и папе умирали су један за другим и стварали су се нови, па ипак Ганчилов досије је готово сам прелазио из канцеларије у канцеларију, све више и више. Неки дах дражи остао је тајанствено припојен за те већ пожутеле хартије и није било прелата који, листајући их, не би то приметио. То објашњава зашто цела ствар није заборављена. Све док једног јутра слика сељака с оквиром од златних зрака није подигнута у Светом Петру, на велику висину; испод ње је свети отац лично запевао псалам славе, уздигавши Ганчила до узвишености олтара.

У његовом селу приредили су велика славља, а један проучавалац локалне историје поверовао је да је пронашао кућу у којој је Ганчило рођен, у којој је живео и умро, кућу која је претворена у неку врсту рустичног музеја. Али како се више нико није њега сећао, а сви рођаци су били нестали, популарност новог свеца трајала је свега неколико дана. Од прадавних времена у том селу су као заштитника обожавали једног другог свеца, Марколина, и да би пољубили његов кип, за који се веровало да је исцелитељски, долазили су ходочасници из далеких места. Баш поред раскошне капеле Светог Марколина, претрпане заветним поклонима и свећицама, изграђен је нови Ганчилов олтар. Али ко је обраћао пажњу на њега, ко би клекнуо да се помоли? Била је то тако избледела фигура, после двеста година. У њему није било ничега што би распаљивало машту.

Ипак, Ганчило, који никада не би могао замислити толику почаст, сместио се у своју кућицу и, седећи на сунцу на балкону, блажено је посматрао океан, који је смирено и моћно дисао.

Али сутрадан ујутру, пошто је рано устао, видео је поштара у униформи, који је стигао на бициклу, како улази у оближњу кућицу доносећи велики пакет; затим како прелази у суседну кућицу и тамо такође оставља пакет; и тако у све куће, све док га Ганчило није изгубио из вида; али њему – ништа.

Пошто се тај догађај поновио и следећих дана, Ганчило, радознао, дао је знак поштару да се приближи и упитао га:

– Извини, шта носиш сваког јутра свим мојим друговима, али мени никад не доносиш?

– То је пошта – одговорио је поштар, с поштовањем скидајући качкет. – А ја сам поштар.

– Каква пошта? Ко је шаље?

На то се поштар осмехнуо и направио неки покрет као да хоће да покаже на оне с оне стране, оне тамо људе, доле у старом свету.

– Петиције? – упитао је свети Ганчило, који је почињао да схвата.

– Петиције, да, молбе, молитве свих врста – одговорио је поштар равнодушним гласом, као да су то глупости, да не би гњавио новог свеца.

– Свакога дана их стиже толико?

Поштар је хтео да каже да је то чак била мртва сезона и да у шпицевима долази и по десет, двадесет пута толико, али помисливши како би Ганчило можда био повређен, извукао се рекавши:

– Па, зависи, како кад.

И онда је нашао неки изговор да шмугне.

 

Чињеница је да се Светом Ганчилу никад нико није обраћао. Баш као да не постоји. Ниједно писмо, ниједна цедуљица, чак ни дописница. А он, видевши сваког јутра све оне гомиле упућене колегама, није баш био завидан, јер он је био неспособан за ружна осећања, али свакако је био мало повређен, због кајања што седи ту и не ради ништа, док други имају толике послове; укратко, готово да је имао осећај да свецима краде хлеб (био је то посебан хлеб, нешто бољи од оног који су јели обични блажени).

Та брига навела га је једног дана да прошета поред једне од најближих кућица, из које је допирало чудно куцкање.

– Изволи, драги, уђи, ова фотеља је прилично удобна. Извини, само да завршим један послић и одмах ћу бити поред тебе – рекао му је срдачно колега.

Затим је прешао у суседну собу, где је запрепашћујућом брзином издиктирао стенографу десетак писама и разних наређења; секретар је пожурио да то откуца на машини. После се вратио Ганчилу:

– Ех, драги мој, без минимума организације то би била озбиљна ствар, са свом овом поштом која долази. Ако сада дођеш овамо, показаћу ти своју нову електронску картотеку, са перфорираним картицама.

Укратко, био је веома љубазан. Ганчилу, свакако, нису биле потребне перфориране картице, и он се вратио својој кућици прилично снужден.
И мислио је – „Зар је могуће да никоме нисам потребан? А свакако бих могао бити од користи. Шта би било да, на пример, направим неко мало чудо да привучем пажњу?”

Речено – учињено; пало му је на памет да покрене очи на свом портрету, у цркви у селу.
Испред олтара Светог Ганчила никад никога није било, али случајно је прошао Мемо Панча, сеоска будала, и чим је угледао како портрет колута очима, почео је да виче да се десило чудо.

Истовремено, оном муњевитом брзином коју им омогућава њихов друштвени положај, два-три свеца су посетила Ганчила и веома учтиво му објаснила да би било боље да престане. Нема у томе ничег лошег, али на чуда те врсте, због извесне њихове фриволности, не гледа се нарочито добро тамо горе. Рекли су му то без трунке злобе. Али могуће је да им је и сметао тај нови дошљак, који је из чиста мира, потпуно неусиљено, чинио чуда за која је њима био потребан и те какав напор.

Свети Ганчило је, наравно, престао. Људи који су дотрчали на крике сеоске будале дуго су гледали портрет не видевши на њему ништа ненормално. Зато су отишли разочарани и мало је недостајало па да Мемо Панча добије добре батине.

 

Тада је Ганчило помислио да скрене на себе пажњу људи неким мањим и поетичнијим чудом. Зато је учинио да једна веома лепа ружа израсте из камена на његовом старом гробу, који је био уређен за беатификацију, али сада је био поново потпуно запуштен. Но, било је суђено да га нико не разуме. Капелан гробља, видевши, пожурио је код гробара и ухватио га за оковратник.

– Бар би на гроб Светог Ганчила могао да пазиш, зар не? Па то је срамота, ленштино једна најобичнија. Сад сам прошао онуда и видео сам да је гроб пун корова.

И гробар је пожурио да ишчупа ружу.
 

Дино Буцати (1906–1972) представља се италијанској читалачкој публици романом „Барнабо с планина”, за којим следе „Тајна старе шуме” и „Татарска пустиња” (која га прославља), „Једна љубав”, те збирка прича „Продавница тајни”.
Његова склоност ка фантастици чини га врсним приповедачем који снагу и богатство духа показује некад визионарским, некад гротескним, лирским, реалистичним или бајколиким нијансама.
 

Да би био сигуран, Ганчило је затим прибегао најтрадиционалнијем чуду. И првом слепцу који је прошао испред његовог олтара одмах је повратио вид.

И овога пута му није успело. Јер нико није ни помислио да је ово чудо Ганчилово дело. Сви су га приписали светом Марколину, чији је олтар био одмах поред Ганчиловог. Одушевљење је чак било толико да су подигли на рамена Марколинову статуу, која је била тешка око два квинтала, и носили је у процесији улицама док су звона звонила, а олтар Светог Ганчила остао је више него икад заборављен и пуст.

Ганчило је у том тренутку себи рекао да је боље да се помири са судбином, јасно је да баш нико не жели да га се сети. И сео је на балкон да посматра океан, што је било велико олакшање.

Седео је тако и посматрао таласе кад је чуо куцање на вратима. Куц, куц. Отишао је да отвори. Био је то нико други него Марколино лично, који је дошао да се оправда. Марколино је био крупна људескара, бујан и пун веселости:

– Шта ћеш, драги мој Ганчило! Ја заиста нисам крив. Дошао сам, знаш, јер не бих хтео да ти помислиш...

– Ма није то ништа – рекао је Ганчило, веома утешен том посетом, смејући се и сâм.

– Видиш – рекао је још Марколино – ја сам обичан пробисвет, а ипак ме спопадају од јутра до сутра. Ти си много више светац него ја, а сви те занемарују. Треба имати стрпљења, брате мој, с овим проклетим светом.

И срдачно је тапшао Ганчила по раменима.

– Али зашто не уђеш? Ускоро ће мрак и постаје свеже. Могли бисмо упалити ватру, а ти остани на вечери.

– Са задовољством, с највећим задовољством – одговорио је Марколино.

Ушли су, исцепали мало дрва и упалили ватру, заиста с извесним напором јер су дрва била још влажна; али дували су, дували, и најзад се подигао леп пламен. Тада је Ганчило ставио на ватру лонац пун воде за чорбу и, док су чекали да проври, обојица су седели на клупици грејући колена и учтиво ћаскајући. Из камина је почео да излази танак траг дима, а и тај дим је био бог.

С италијанског превела Цвијета Јакшић
(Из књиге „Острво на два мора”, коју је приредила

Број: 3602 2021..
Илустратор: Тања Милатовић