Живот пише драме

СТРИЧЕВА ЖРТВА

Када се са сапутником нашао у подручју јаког циклона, капетан једрењака покушао је да успостави везу с неким бродом, али је радио-предајник имао мали домет

Била Квинлана, тридесетосмогодишњег трговца намештајем из калифорнијског градића Аркејта, море је одувек привлачило. Још као дечак мотао се по обали, помагао једриличарима, од њих учио. Касније је купио малу једрилицу и био пресрећан када би се у њој отиснуо на пучину. После десетак година једрења сматрао је да је стекао довољно знања да постане прави капетан. Сањао је да отпутује до острва Галапагос. Од тог сна делило га је пет хиљада километара пловидбе.
    У лето 1978. године један пријатељ му је за путовање на Галапагос понудио свој моторни једрењак. Бил је одлучио да крене одмах. На пут је позвао свог двадесетосмогодишњег синовца Дејвида Лукаса који је често једрио са њим.
   Једрењак „Мара” испловио је из калифорнијске луке Сан Дијего тачно у подне 2. јула 1978. године. Иако се ближила сезона циклона, Бил се није ни плашио, ни колебао. Солидно грађен једрењак, дугачак дванаест метара, видео је и издржао многе олује.

Бил је мало лупао главу око избора маршруте. Имао је две могућности: да крене уобичајено, уз обалу, где се обављао поморски саобраћај и претила опасност да се, у случају магле, судари с неким бродом, или да се отисне на пучину, где би, ако им се деси било каква неприлика, остали усамљени и готово без наде да ће их неко наћи. Одлучио се за пучину.
   Првих десет дана пловидба је текла мирно. У зору 12. јула једрењак је изненада ушао у подручје јаког циклона. Небо су прекрили црни облаци, а таласи били високи неколико метара. Бил је покушао да успостави радио-везу с неким бродом. Али, налазили су се далеко на пучини, а њихов мали радио-предајник могао је да пошаље сигнале до удаљености од само двадесетак километара. Када је пала ноћ, а ветар постао још јачи, одлучио је да спусте гумени чамац за спасавање и напусте једрењак. У прави час. Само неколико минута касније једрењак је легао на десни бок и за трен ока нестао у мору.
    Невреме је трајало два дана. Најзад, 14. јула после подне, ветар је почео да јењава. Пошто је највећа опасност прошла, сапутници су се опружили и утонули у сан. Пробудили су се после ко зна колико сати, осећајући несносну глад и жеђ, јер пуна три дана ништа нису окусили. У чамцу је, на срећу, било пет лимених кантица са по пола литра воде и два пакетића хране. На Галапагосу су их очекивали тек кроз три недеље, и то мало хране и воде није им било довољно.

Још већи проблем био је чамац који се, због преоптерећености, полако издувавао и пунио водом. Бродоломници су непрестано морали да је избацују рукама. Бил је на тренутке губио наду да ће успети. Свуда око њих пружало се само бескрајно водено плаветнило. Спавали су веома мало, и то на смену, а када би их обузела крајња малодушност, Бил је покушавао да охрабри Дејвида причајући му о својим младалачким пустоловинама и правећи планове за будућност.
    Ујутро 16. јула, први пут после дуге олујне недеље, грануло је сунце. Страдалници су најзад могли да осуше одећу и мало се угреју, али сунце је донело и нове невоље – повећало је њихову несносну жеђ. Дејвид, већ у полусвесном стању, нетремице је гледао само у канте с водом. Упркос крајњој штедњи, три су већ биле празне.

Тог поподнева Бил је био необично ћутљив. Предвече је саопштио Дејвиду да је донео важну одлуку – ујутро ће напустити чамац јер је то једина шанса да бар један од њих двојице преживи.
   – Преостале су нам само две кантице с водом – објаснио је синовцу смиреним гласом. – Ако будеш пио по неколико гутљаја дневно, трајаће ти још пет-шест дана. Без воде ћеш преживети још три-четири дана, а за то време ваљда ће наићи неки брод.
   Дејвид је добро знао да његов стриц није човек који лако одустаје од онога што је наумио. Скаменио се од ужаса.
    – Нећу ти допустити да ме напустиш. Ако треба да умремо, умрећемо заједно – с напором је понављао. И тако читаве ноћи. Када је у зору, већ потпуно исцрпљен, заспао, Бил је на једној од празних кантица ножићем урезао опроштајну поруку својој жени, а затим се тихо спустио у воду. Дејвид се пробудио неколико сати касније. Видевши да је остао сам, обузео га је крајњи очај. Стриц је жртвовао живот да би га спасао, а он без његове подршке није имао ни најмање жеље да се бори.
   – Издржаћу још мало – грозничаво је покушавао да убеди себе у нешто у шта није веровао. – Морам да покушам. То дугујем Билу.
   Око подне 19. јула Дејвид је попио последњи гутљај воде. Чамац је био готово издуван и више није пружао никакву сигурност. Сутрадан, 20. јула, наишао је португалски ловац на туне „Роза Оливија” који је, на Дејвидову срећу, у потрази за уловом скренуо са уобичајеног курса. Била никада нису нашли.