Записи једног брђанина

СПАСИЛАЦ ПЧЕЛА ИЗ МОКРАНСКОГ ВРЕЛА

Ако је пчела човеку најстарији „рођак”, без кога би људски род изумро за петнаест година, смемо ли онда мирно да гледамо како се нека жедна пчела дави?

Ајде и вама да се пожалим! Док сам накратко био у Београду, неко ми је опљачкао кућу у Видову! Од вреднијих ствари однели су ми пиротски ћилим који је моја мати Душица, попова кћерка из Беле Паланке, понела у мираз када је побегла за мог оца Жарка, краљевог пилота...
   Родитељи су ми одавно мртви, ако родитељи, уопште, умиру. Јер за сваке Задушнице ми се, обавезно, јављају да ме подсете да изађем на гробље и запалим свећу. Када ме пак Задушнице затекну на Сувој планини, у Видову, свећу палим поред ногу бога Вида високог два и по метра, а кога сам на својој дедовини подигао пре шест година.
   Али ћилим, пиротски ћилим који је моја баба попадија Станкија ткала, стално ме је подсећао не само на родитеље, већ и на срећно, безбрижно детињство. Био сам старимали, научио да читам и пишем пре школе и то прво француски, па српски, јер ми је мати била професор француског. А када бих се уморио од читања и писања, сатима бих седео на том ћилиму и зурио у његове шаре које би ме зачас омађијале и „одлетео” бих на том ћилиму, најчешће, до Индије.



   Поред овог чаробног ћилима однели су ми из куће све до виљушке и кашике! Као да је неко баш решио да ме исели из Видова, да ме ишчупа из завичајног корења и да будем избеглица у рођеној земљи, да будем расељен са дедовине усред Србије. Или да ме сместе у оближње дечје одмаралиште из Ниша у коме су смештене избеглице из Авганистана, Пакистана и Сирије. Да ли су они на моју дедовину насрнули? Или су мокрански Цигани, већ хватани у обијању викендица поред Дивљанског језера? Или су ми кућу обили обични белопаланачки обесни поднапити или дрогирани дрипци? Ваљда ће то белопаланачка полиција, кад-тад, утврдити...
   Неће ми ништа значити све и да лопови буду похватани ако ми не врате пиротски ћилим на коме сам одрастао читајући „Политикин Забавник”. Рекох већ; летео сам са „Забавником” на том ћилиму гледајући са висине како каравани као дугачке гусенице лагано гамижу Путем свиле. Летео сам на том ћилиму и до Северног пола и нисам баш стекао утисак да је Земља округла!

Данас, чујем, да све више научника почиње, такође, да сумња да је Земља округла! А још је Леонардо да Винчи, у тајним списима, записао да Земља „има облик девојачке дојке” те да Јужни пол, заправо, и не постоји!?
   Али одлучио сам да се не петљам у то! Као да ме се, заиста, не тиче да ли је човек Божје створење или несрећно биће настало од мајмуна. Још као дете са пиротског ћилима знао сам да сам са Сиријуса. И тога ћу се држати до краја живота.
   Покушавам, иначе, да се на Сувој планини бавим само оним што ме окружује; да берем и сушим мајчину душицу, успут и неку печуркицу, да не дозволим стршљенима да праве кошницу испод крова Видовог храма, да детлићу скренем пажњу да не може да кљуца по гредама на тераси мог дома, јер ни ја не кљуцам на прагу његове куће.

А волим, рецимо, да одшетам и до врела у Мокри и да сатима седим на његовој каменој огради те да се просто чудим тако чистој, леденој води у којој се купам од Ђурђевдана до Митровдана. Ах, то купање ме толико очеличи да зими једва и да ложим ватру у огњишту. Грејна сезона код мене почиње на минус десет степени. Тада бих се и купао у врелу, али страх ме, Мокранци ће помислити да сам заиста полудео. Мада њихови прадедови су то чинили, а и носили су перчине. Да, да, биле су то људине, хајдуци од којих су стрепели Турци, доле, на Цариградском друму.
   Него, одскора не само зевам у рибице на врелу. Почео сам да спасавам пчеле које дођу да се напију воде. Тада неке јаднице толико навлаже крилца да не могу да се одлепе од површине врела. И све што више млатарају крилцима, ствар је све безнадежнија; крилца су све тежа, а поготово младу пчелицу почиње да издаје снага од силног батргања, а ваљда је хвата и паника, уосталом, као сваког дављеника.
   Е, ту ступам на сцену и изигравам бога који спасава пчелу из недаћа трудећи се да не делујем надмено, са висине. Спустим шаку и заграбим воду испод пчеле, па је, брзо, ставим на неки камен да се осуши. А пчелица не зна шта ју снашло; до малопре је гледала смрти у очи, а сада, гле, гледа у сунце. Када дође себи и када се осуши, пчелица сва радосна залепрша крилцима и одлети весело да јави у кошници какво јој се чудо десило. Али не дангубим, спасавам и лептириће, јеленке, бубамаре. Ко велим, свако од њих има неку важну улогу на Земљи, и не видим себе као „беспосленог попа који јариће крсти”.
   А шта би, рецимо, било када би нестале пчеле?

Милева и Алберт Ајнштајн су, некако, израчунали да би, после изумирања пчела, нестао и људски род и то за – петнаест година! Јер ко би опрашивао воће и поврће и све остало што човек једе!? У старим предањима записано је да пчеле предосете све велике несреће; земљотресе, поплаве. Када је, рецимо, био онај библијски Потоп, преживели су, сем Ноја, и они људи који су, за пчелињим ројевима, кренули високо у планине. Уосталом, у српском родослову, после свих оних силних прадедова, чукундедова, курсинђела и курајбера, на крају, као најстарије колено у родослову, дођу – беле пчеле! Народ, дакле, памти да му је пчела најстарији „рођак”.
   Ето, сада вам је, ваљда, јасно зашто сам постао спасилац пчела из мокранског врела. Заиста, то је моја нова професија.

Број: 3409 2017.
Аутор: Драган Јовановић
Илустратор: Драган Максимовић