Живот пише драме

СПАСАВАЊЕ СПАСИОЦА

У поплављеној аустралијској дивљини пуној брзака, вирова и муља Грејема Робсона вребале су пијавице, отровне змије и крокодили.

Све је почело у полицијској станици у Маунт Ајзи, на североистоку Аустралије. Деветнаестог фебруара 1976. године дошла је Џени Браун и испричала инспектору Џеку Водиму како су она и њена снаха унајмиле мали авион и најзад нашле свог сина, односно мужа, Дениса. Он се са својим камионетом заглавио негде у беспутном крају и због поплаве остао потпуно одсечен од света. Око њега, километрима унаоколо, ничега нема сем блата и прљаве воде.
   Госпођа Браун показала је на зидној карти где се Денис налазио: на путу који води од Кемувила за Беркстаун, 150 километара јужно од обале Карпентијанског залива.
   – Не може ни да се помакне – казала је на крају – а вода расте или расте…

Невоља Дениса Брауна почела је четири дана пре тога када је кренуо са своје мале сточарске фарме да би избегао непогоду кoja се спремала и на време стигао у Маунт Ајзу, 250 километара јужније. Било је доба киша, за последња 24 часа на земљу се већ сручило 450 милилитара воде. Набујали потоци и речице често су од фарми и малих насеља стварали усамљена острва потпуно одсечена од света. Да не би остао у клопци два или три месеца, морао је сместа да крене на пут.
   Возио је већ седам часова када се његов камионет тако занео да су му предњи точкови склизнули према ивици већ подлоканог коловоза чији се један део одронио. Денис се извукао из кабине и одмах, све до бокова, утонуо у глиб који је смрдео на сумпор и лепио му се за ноге. И предњи точкови камионета били су дубоко у глибу.
   Денис је знао да пешице не би далеко стигао. У детињству је прележао дечју парализу и од тада је, пошто је био хром, могао да се креће само опрезно и полако. Најближе насеље, Грегори Даунс, са својих 12 становника, било је удаљено седамдесетак километара. А с обзиром на кишу, путем на коме се налазио бар два месеца неће наићи ниједно возило.
   Те прве ноћи пало је бар још 100 милилитара атмосферског талога. Цео сутрашњи дан провео је покушавајући да лопатом ископа камионет из муља. А кад је почело да се смркава, с ужасом је схватио да су предњи точкови само још дубље утонули. Ако неко не пође да га тражи, нема му спаса.
   У среду више ништа није имао од хране спремљене за пут. Жива у термометру  попела се на 42 степена, сунце је пржило, а ваздух пун влаге гушио. У четвртак више није имао снаге ни да се помакне. А онда се појавио мали извиђачки авион из кога су му бацили намирнице. Нада се поново родила: траже га!

Инспектор Водин одредио је двојицу својих најспособнијих људи, Реја Бренда и Грејема Робсона, да крену Денису у помоћ. Натоваривши на полицијски џип потребну опрему, двојица полицајаца кренули су из Кемувила, 150 километара удаљеног од места Денисовог удеса. Вожња је била као ноћна мора: читаве деонице пута биле су под водом, последњих 50 километара возили су брзином спорог пешака. Труцкали су се излоканим друмом, возили кроз црни муљ, једва одржавајући контролу над возилом.
   Седам часова касније најзад су нашли Дениса Брауна и његов заглибљени камионет. Али, њихова радост није дуго трајала. Кад се уже за вучу које су везали за камионет затегло, одронио се још један, и то велик, комад коловоза. Сад су и полицијска кола била заглибљена. Како су били опкољени високим брдима, радио-одашиљач није им био ни од какве користи. Киша је падала као из кабла, ниво воде се претећи дизао.
   Прошла је поноћ када је Робсон предложио да он, као најмлађи, физички најјачи и најбољи познавалац околине, крене пешице до 67 километара удаљеног Грегори Дауза и доведе помоћ. Није сачекао да се његов старији друг сложи: само је нестао у мраку.
   Првих десет километара с успехом се пробијао кроз бодљикаво грмље и еукалиптусове шумарке. А онда се кроз шум воде која је одасвуд надолазила пробио још један звук: нашао се пред набујалим потоком који је ваљао поломљене гране и ишчупана стабла: оценио је да се иначе суво корито потока претворило у праву реку широку сто метара и дубоку бар три.
   Дубоко је удахнуо, загазио у воду и одмах устукнуо: из правца ушћа зачуо се звук који би препознао међу стотинама других: крокодил! Од када зна за себе бојао се крокодила, а знао је да је река Грегори, пред чијом се притоком налазио, пуна ових немани. Само неколико недеља пре тога чуо је причу о неком ловцу кога је, баш у том крају, прождерао крокодил дугачак седам метара.

Оклевао је неколико минута, а затим стегао зубе и закорачио у реку. Када му је вода стигла до груди, запливао је. На пола пута испружио је руку да би одгурнуо нешто што му се учинило као грана и на свој ужас схватио да је то живо: огроман водени питон. Дрхтао је целим телом док му је питон, ношен матицом, дотицао лице, руку, груди, бок, ногу. Најзад, стигао је до друге обале и четвороношке се успео на водом натопљену земљу. Знао је да опасности нису минуле: потопљена околина реке по којој су се, као каква острвца, издизала мања или већа узвишења мокре земље, била је пуна црних гуја и отровница које су такође тражиле спас пред воденом стихијом.
   Следећих 15 километара гацао је углавном по муљу и води, често утонуо до појаса. Одбацио је најпре сандале које су му само сметале, а касније и кратке панталоне чије му је чврсто, мокро платно гулило кожу. Ројеви мушица нису му давали мира, барске пијавице прекривале су му голе руке и ноге. Посртао је по клизавом муљу док је киша поново лила као из кабла.

Око шест часова изјутра само му је свитање спасло живот: у његовој слабој светлости, на удаљености од највише шест метара, на путу му се нашла највећа мрка гуја коју је икада видео. Отровни гмизавац подигао је главу и претећи њихао телом. Стајали су очи у очи читаву вечност, како се Робсону чинило. Онда је он почео лагано да се повлачи не скидајући поглед са змијиних очију. Убрзао је кораке тек када се нашао ван њеног домашаја.
   Свануло је, температура и влажност били су све већи. Вероватно је напредовао, мада се њему чинило да корача у месту. Изнад њега су се појавили лешинари. Није ли то предзнак скорог краја?
   Као аутомат пробијао се напред упадајући у блатњаве рупе. У једној је прележао бескрајне минуте неспособан да се дигне и настави пут. А онда, кад је устао и кренуо посрћући, зачуо је неки звук. Заклонио је очи дланом и угледао машину са гусеницама за поправку путева и возача на њој. Мислио је да сања. Клекуно је на ивицу пута и зарио главу у шаке.
   И возачу се чинило да сања ружан сан кад је пред собом угледао човека у мокром доњем рубљу, испеченог од сунца и прекривеног ранама и траговима уједа инсеката. Није могао да верује да је тај човек за свега девет часова превалио готово 70 километара и то по таквом, поплављеном беспућу.
   Чим су стигли у Грегори Даунз, скупљена је спасилачка екипа. Робсон је, предводећи спасиоце, поново био не месту са кога је кренуо кроз поплављени предео. Кад се после успешно извршеног задатка, на коме је провео 42 часа без одмора и сна, вратио са спасеним Денисом Брауном, својим колегом Брендом и члановима спасилачке екипе у Кемувил, срушио се од умора и заспао. И није се будио 12 часова.