Живот пише драме

СПАС БЕЗ ПУТОКАЗА

Младић је рачунао да му до посла треба једва неколико сати, све док није схватио да се изгубио на планинским стазама. Потрага за њим трајала је десет дана.

За искусног планинара Лукаса Маклиша из калифорнијског градића Болдер Крик, шетња од неколико километара није значила нарочит напор. Као велики љубитељ природе, небројено пута је истраживао планински венац Санта Круз и тамо се запутио и кобног 11. јуна ујутро. Напољу је било толико пријатно да је одлучио да крене без мајице. На послу га је чекала опрана одећа. Није понео ни мобилни телефон, већ само пола крофне – довољна ужина док не стигне. Жеђ га, знао је, неће намучити јер посвуда има чистих планинских извора.
    Маклиш је ранијих година обишао бројне тамошње стазе, али је тог јутра желео да крене путем којим раније никад није ишао. Биће занимљиво да открије још један део планине. На стазама су обично били постављени путокази за шетаче и планинаре. Маклиш, међутим, није знао да су многи знакови уништени у пожару 2020. године. Кренуо је самоуверено, убеђен да никако не може да залута.
    После неколико часова схватио је да нешто није у реду. Прешао је кањон и наставио да хода, свестан да више није сигуран где се налази. Тек тада му је пало на памет да нигде успут није наишао на путоказе. Сетио се пожара од пре неколико година. У ватри која је захватила овај део планине изгорео је велики број кућа, а с њима су и спасоносни знакови. Био је љут на себе што је превидео тако важну ствар. Ипак, прибрао се. Пешачио је и даље, надајући се да ће срести некога или бар чути звук у даљини који би могао да прати док се не врати у цивилизацију.

До вечери се ништа није десило. Маклишу се чинило да је хиљадама километара далеко. Чим је пао мрак, осетио је изненадни налет хладноће. На себи је имао само кратке панталоне. Насмејао се кад се сетио да није хтео да обуче мајицу... Преостало му је једино да пронађе склониште у шуми да би се бар мало загрејао. Прве ноћи је заспао немирним сном. Будио га је хладан ветар, хучећи кроз кањоне, и морао је више пута да устаје и шета по мраку да се не би смрзао.



    Ујутру је чуо како му нешто зуји око главе. Били су то колибрији који су покушавали да му се увуку у разбарушену косу. Док су му се птичице ројиле око главе, премишљао се куда да настави да пешачи. Морао је што пре да нађе извор воде. Насумице је изабрао смер. Убеђивао је себе да није одмакао предалеко од Болдер Крика.
    Чим је стигао до извора и окрепио се свежом водом, вратила му се снага. Био је гладан, али држао се на ногама. Нажалост, до следећег мрака ништа се није променило. Поново је нашао склониште и примирио се, чекајући да гране сунце. Али, и тада је морао да буде опрезан. Како је рођен с албинизмом, обољењем услед којег тело не производи довољно пигмента меланина, није смео да се излаже светлосним зрацима.
     Његови родитељи нису били свесни шта се дешава. Маклиш им се није јавио првог дана јер је рачунао да ће бити кратко одсутан. Петог дана његовог нестанка одлучили су да позову полицију. Пре тога нису хтели да дижу узбуну јер се и раније дешавало да се Лукас не јавља. Међутим, када је изостао његов позив на Дан очева 16. јуна, обоје су се забринули. Спасилачке екипе су се одмах дале у потрагу.

Маклиш је остао у дивљини још пет дана. Једини извор хране за све то време био је жбун с бобицама. Срећа у несрећи била је у томе шо му се ниједна опасна животиња није нашла на путу. Приметило га је само једно младунче пуме. Њушило је његове трагове, али није смело да приђе.
   Деветог дана, када је већ био превише исцрпљен од глади и хладноће, спуштао се низ стену до извора, кад је камење изнад његове главе наједном почело да се одрања. Највећи камен га је промашио за длаку, али је осетио како га мањи комади ударају по телу и кидају кожу.
   За то време, више од триста добровољаца је претраживало планину у нади да ће га наћи. Човек који је живео у близини чуо је Маклишове узвике. Одмах је позвао ренџере који су се запутили ка брду где се налазио. Пред њима је стајао рашчупани младић, прљав од земље, с озбиљним огреботинама по телу.
    Након што је збринут у болници, посетио га је пријатељ фризер који му је скратио косу. Остало је још да врати око 14 килограма, колико је смршао док је био на планини. Признао је да га је помало срамота што се изгубио на месту које је мислио да тако добро познаје, али и да је научио лекцију. После овог искуства, никад неће кренути у истраживање природе неприпремљен.