Последњи јуриш мртвог каплара

СМРТ МОЖЕ ДА ЧЕКА

Митраљез коси, саборци падају као снопље, преживели су приковани за заклоне. Појачања ниоткуда. Командир доноси одлуку због које ће завредети Викторијин крст. Одбија да умре...

Почетак јануара 1945. године донео је промену ратне среће на Далеком истоку. Три године раније, Јапан је напао Бурму. Имали су помоћ бурманских националиста и Индијске националне армије, који су се надали да ће уз помоћ Јапанаца да се отресу британске власти. Напад је и те како успео – Британци су одбачени у Индију. До 1944. године Јапанци су тако утврдили положаје у Бурми, праћени одушевљењем становништва, да су почели да припремају нови, још већи подухват. Створени су планови за Операцију „У Го”, напад на Британску Индију.
   Поново су се ослањали на претпоставку да ће већина становника Индије да подржи протеривање мрских Британаца. У то су веровали и они из Индијске националне армије. А надали су се и да ће Јапан да јемчи независност Индије. Малкице су погрешили.

Ноћни напади

   Напад је почео марта 1944. године. До јуна су нападачи претрпели потпуни пораз. Британске снаге су их одбациле у Бурму, а већ у новембру кренуле за њима. Да све буде горе за Јапанце, побринули су се и Бурманци. У међувремену су схватили да им ни Јапанци не доносе слободу, напротив. Само косооки Мурта замењује белопутог Курту. Зато су се дигли на устанак.
   До оног јануара 1945. године Јапанци су били у озбиљним невољама. Претпостављали су, што је било и логично, да ће савезници да навале на Мандалеј. Укопали су се око града, решени да га бране до последњег. Ако затреба, ступиће и у уличне борбе ако спољни прстен одбране падне. А вероватно ће у неком тренутку да падне. Војска је била лоше опремљена, изморена. Одбрану су добрим делом чинили тек пристигли регрути из Јапана, који нису имали када да прођу озбиљнију обуку. Могли су само да седе и чекају напад. Само, Британци нису тако мислили.
   Намерили су се на Меиктилу. Тај град био је главно чвориште путева за снабдевање Јапанаца у средишњој и северној Бурми. Ако га заузму, пресећи ће линије снабдевања, а онда ће и Мандалеј лакше да падне. Бар су се надали. Као варка, у околину Мандалеја послат је 33. индијски корпус. Јапанци су их брзо нањушили и почели с ноћним нападима. А док су се они чаркали, неколико британских дивизија журило је ка Меиктили.
   Већ 29. фебруара 17. индијска дивизија почела је напад на град. Заузели су аеродром у Табуткону и тако обезбедили премоћ у ваздуху. Сам град је бранило око 4.000 Јапанаца 168. пука 49. дивизије. И нису сви били у Меиктили.
   Град је био окружен бункерима, митраљеским и снајперским упориштима. Места на којима нису били бункери покривали су противтенковски положаји. Где се чинило да нема ничега биле су укопане мине. Препреке за оклопна возила се некако подразумевају. И посаде на свим тим положајима биле су спремне и врло вољне да умру за свог цара. Притом, ако је икако могуће, да са собом поведу што више британских војника.
   На нишану таквих непријатеља нашао се и двадесеттрогодишњи наик (каплар) Седмог  батаљона 10. белуџског пука Фазал Дин. Није да је био неискусан, напротив. У британску војску ступио је још 1939. године, прошао сва ратишта по Далеком истоку, посебно оно у Бурми. Искључиво благодарећи сопственој храбрости и заслугама добио је подофицирски чин и чету. Сада је са својом четом чекао знак за напад на утврђене положаје око града.
   Наређење је коначно стигло 1. марта. Од самог почетка нападачи су лако напредовали. Иако добро утврђени, Јапанци нису могли лако да се бране. Недостајало им је оружја за борбу против тенкова што су надокнађивали фанатизмом. Својевољно су се опасавали бомбама и експлозивом и тако залетали на тенкове. Ретко који је стигао, пошто су били лака мета пешадинцима у пратњи оклопних возила.

Стиже тенк

   Следећег дана дошао је ред на Динову чету. Лично је осматрао положај. Није му се свидело оно што је видео. Мораће да јуришају узбрдо, преко брисаног простора. А успон је повелики. Да све буде горе, на врху се не налази један бункер или митраљески положај. Само с једне стране узвисине била су три бетонска бункера. Преко пута још један. Одмах поред – кућа коју су Јапанци претворили у малу тврђаву. А брисани простор испред прекривен је телима британских војника који су изгинули у нападу дан раније. Не, никако му се није свидело оно што је видео.
   Спустио се у заклон, морао је да тражи подршку и појачање. Из команде су обећали, а убрзо се зачуло и брујање. Дин и његови војници кратко су се радовали. Из позадине је дошао само један тенк. Ништа појачање у људству, ништа неколико оклопних возила.
   Тенк је стао на чело. Возач је турирао мотор, испалио неколико граната ка бункерима. Чим се дим разишао, Дин је могао да види учинак. Отприлике, као да су бетон гађали каменчићима. А да би дали до знања да су и даље тамо, Јапанци су ошинули неколико рафала. Дин је могао да изда само једну наредбу:
   – Бајонет на пушку, напред!
   Тенк је испредњачио, пешадинци су га с муком сустизали. Били су све ближе бункерима, каплар на челу своје чете. Осим буке мотора тенка готово да се ништа није чуло. Приближавали су се врху. Дин се питао шта чекају, зашто не пуцају. Већ су у домету. Плашио се одговора на своје питање, иако га је предосећао. Јапанци су једноставно чекали да приђу што ближе. Онда је грунуло и запраштало.
   Возач тенка додао је гас, биће да се уплашио противтенковског оружја из неког од бункера. Пешадинци су јурили ка јапанским положајима. Митраљез их је косио. Око Дина су падали његови људи. Свако мало би прескакао нови леш, а њега метак као да није хтео. Викао је људима да се заклоне иза тенка, али никако да га стигну. Митраљези Јапанаца су штекетали, људи падали. Тенк је јурио напред. Добро, можда он заврши посао макар с једним бункером. Дин се изненадио када је у оној јурњави приметио да тенк једноставно пролази између бункера и наставља негде даље. Дин и остаци његове чете тек тада су остали на брисаном простору. А митраљез никако да умукне. Сад му се придружио још један, из куће.
   Каплар више није могао да гледа како му људи гину узалуд. У неколико скокова дочепао се мртвог угла код првог од три бункера. Активирао је гранате, споља дограбио цев митраљеза која је вирила кроз отвор. Усмерио је ватру ка земљи, а гранате убацио. Одјекнула је експлозија. Потом још неколико. Изгледа да је и резервна муниција одлетела у ваздух. Она цев митраљеза коју је држао руком одједном се више није померала. Посада је била мртва.
   Спремио је нове бомбе и претрчао до другог бункера. Овај је био празан. И трећи. Остала су само она два положаја, с друге стране. Бункер и кућа. Док је гледао ка њима и смишљао шта даље, митраљез је и даље радио свој посао. Претио је да збрише целу чету. Они који су успели да се заклоне нису се усуђивали да промоле нос. Дин је гледао како један војник спрема бомбе, оставља пушку и истрчава. Није прешао ни неколико метара, пао је изрешетан. Бомбе су експлодирале на чистини.
   Дин је знао да не може да се нада појачању. Имају наређење да заузму чистину по сваку цену. А она се повећава сваке секунде и сваким испаљеним рафалом. Куда даље, како? Одједном, све је стало. Тишина. Дин је начуљио уши и погледао ка бункерима. Можда убацују нове оквире и реденике? Прошло је неколико секунди. Ниједног пуцња. Ништа. Извирио је из заклона и бојажљиво закорачио. Готово да се осмехнуо кад је схватио. Јапанци су остали без муниције!
   Утом, врата куће су се отворила. Зачуо је дреку. Секунд касније, на чистину је излетело шест Јапанаца. Два официра су предњачила, све витлајући катанама. Челик се пресијавао на сунцу. За њима су ишли војници, с бајонетима на празним пушкама.

Време стоји

   Први је реаговао Динов пушкомитраљезац. Рафал из „брена” покосио је једног официра и једног војника. Таман што је нациљао и другог официра, чуло се „клик”. Војник је брзо репетирао оружје, али је пушкомитраљез опет кликнуо у празно. Остао је без муниције! Јапанац није чекао, посекао је непријатеља. Дин је покушао да помогне саборцу. У трку је нишанио, метак из његовог „енфилда” пролетео је тик уз главу јапанском официру. Таман да му скрене пажњу на себе. Фазал је схватио да нема када да репетира пушку. Решио је да је употреби као батину и кундаком избије Јапанцу катану из руке.
   Овај је некако успео да избегне ударац. Сечиво је севнуло у полуокрету. Дин је видео само одсјај. У следећем тренутку завршило је у његовим грудима. Толико је оштро да није ни осетио бол. Свет као да се зауставио. Време стоји. Гледа Јапанца на пола метра од себе. Катана му је управо пробуразила груди. Готово да овоме види осмех на лицу. Још један покрет, и врх излази на леђа.
   Јапанац је убеђен да је завршио с капларом. Извукао је катану, пустио жртву. Само, уместо да се мртав сручи на земљу, посегао је ка јапанском официру. Зграбио је катану за рукохват и лако је отео из руке изненађеног Јапанца. Ни овај није схватио шта се дешава, све док га није посекло рођено сечиво, вођено руком онога за кога је био убеђен да је мртав.
   Фазал Дин и даље је био на ногама. Сав у крви, која је шикљала из огромне ране на грудима, имао је катану у руци. Видео је да се неколико метара даље његови војници рву с Јапанцима. У трку је посекао једног, готово га располутио. Овај се у том тренутку спремао да бајонетом пробурази Диновог саборца на земљи. Застао је, подигао катану. Војници су се сакупили око њега. Нису могли да верују у шта гледају. Њихов каплар стоји, крв му шикља из груди, а он маше катаном и наређује напад. Па још стаје на чело преживелих. Морају да очисте кућу.
   После свега, посао им је био знатно лакши. Преживели Јапанци углавном су се стратешки разбежали. А утом је Диновим људима стигло и појачање. Још две чете стигле су на разбојиште, да обезбеде положаје и наставе даље.
   Фазал се отетурао до команде. Није дозволио да му било ко помогне. Може и сам. Предао је заробљену катану, рапортирао претпостављенима:
   – Наређење је извршено, положај је освојен!
   Онда се срушио на земљу.
   Брже-боље су га пребацили у пуковску болницу. Тамо је подлегао ранама. Лекари нису могли да верују сведочењима сабораца. С таквом раном у грудима, пробуражен, требало је да буде мртав исте секунде.
   Меиктила је пала сутрадан. Већ 24. маја Фазал Дин посмртно је одликован Викторијиним крстом, највишим британским ратним одликовањем.

Број: 3488 2018.
Аутор: Н. Баћковић