Монтијевих 50 лупинга

СМЕХ СА ЗДРАВСТВЕНИМ ТЕГОБАМА

Ових дана (5. октобра) навршило се пола века од почетка приказивања једне од најдуховитијих серија свих времена – „Летећег циркуса Монтија Пајтона”.

Иако је један од оснивача трупе – Грејам Чепмен – прерано испричао последњи виц још 1989. године, у 48. години живота, остали чланови још се држе. Мање је познато да су пајтоновци надахнуће за своју чувену емисију добили слушајући „Би-Би-Сијеву” радио-емисију „Силеџијски шоу”, коју је осмислио енглески комичар Спајк Милиган (1918–2002), а која је касније пребачена у телевизијски формат под насловом „Кју...”.
   Попут „Летећег циркуса”, и Милиганова серија била је заснована на надреалистичним замислима и хумору, а Мајкл Палин и Тери Џоунс толико су били заљубљени у њу да су чак позвали и редитеља те емисије Ијана Макнотона да ради с њима на „Циркусу”.
   Иако легенда каже да је Монти Пајтон био енглески пилот који је постигао рекорд случајно срушивши највећи број савезничких авиона у историји, „Летећи циркус Монтија Пајтона” заправо није добио назив по стварној особи. У тренутку када је трупа морала да одлучи како ће се њихово чедо звати у оптицају је било доста предлога: „Летећи циркус барона фон Тука” (као почаст „Би-Би-Сијевом” саветнику за комедију Барију Туку), „Коњ, кашика и кофа”, „Сат хопа-цупања алги”, „Зека Вакит”, „Циркус Синтије Фелацио” (да, постојала је...), а један од најозбиљнијих кандидата било је и име Гвен Дибли, које је Мајкл Палин случајно видео у једном женском часопису.
   Ипак, прво је одабрано презиме Пајтон пошто га је Џон Клиз предложио као „веома љигаво”, да би се након тога у потрази за именом Ерик Ајдл сетио омаленог чове у сакоу са краватом који је у његовом месном пабу увек изговарао исту реченицу након што би ушао:
   „Да ли је Монти већ свраћао?”
   Монти Пајтон је одједном свима зазвучало сјајно, стереотипно британски, као име неког нижеразредног позоришног агента који не би успео да сакупи бољу трупу комичара од њих шесторице и – прича је почела.

Мање је познато да дивовска нога која се на шпици „Летећег циркуса” појављује ниоткуда, згази назив емисије и спљеска га, припада Купидону са слике „Алегорија о Венери и Купидону” коју је око 1545. године насликао италијански ренесансни сликар Анђело Бонцини, а коју је – очаран њеном чудноватом лепотом у Националној галерији у Лондону – Тери Гилијам одлучио да украде за шпицу „Циркуса”.
   Упркос томе што је била омиљена широм света, мало је недостајало да снимање серије буде прекинуто и забрањено већ после прве епизоде. Иако је зачета 1969. године, након што су разне друштвене револуције већ увелико биле обављене, енглеско друштво у том тренутку и даље је било прилично конзервативно. Пајтоновцима није помогао ни опис њихове емисије који су доставили уредницима како би била рекламирана у виду најаве:
   „Програм намењен обуздавању насиља које постоји у сваком од нас помоћу благог, болесног смеха.”
   Дежурни цензор „Би-Би-Сија” Пол Фокс проценио је да је „трупа отишла изван граница онога што је прихватљиво”, уметнички директор куће Стивен Хист да је „њихов хумор садистички”, а директор забавног програма да „читава трупа показује жељу за смрћу”. Гледаност је у почетку такође била више него скромна, те је у складу с тим била и „Би-Би-Сијева” накнада за снимање програма – 160 тадашњих фунти по епизоди, што би у данашњем новцу износило отприлике 21.000 динара. Но, када је публика једном открила „Пајтоновце”, више није било стајања, а свет је почео да одзвања од салви неконтролисаног смеха.

Најчувенија светска трупа телевизијских комичара деценијама је надахњивала клинце (и оне старије) провлачећи друштвену сатиру упаковану у надреалистичку одећу кроз сваки скеч који су направили на телевизији и на филму. Црква, пуританци и сви остали традиционално и конзервативно настројени слојеви друштва покушавали су да им стану на крај – али нису успели. Духовита светлост коју су упалили касних шездесетих година у термину који је на „Би-Би-Сију” дотад био резервисан за касне вечерње емисије верског садржаја данас, 50 година касније, обасјава читав свет.

Број: 3532 2019.
Аутор: С. Николић