За читање и уживање – Карел Чапек

СЛУЧАЈ ДОКТОРА МЕЈЗЛИКА

– Слушајте, господине Дастич – рекао је забринуто полицијски чиновник др Мејзлик старом чаробњаку – ја сам у ствари дошао к вама да вас запитам за мишљење. Имам један случај који не могу себи да разјасним.

– Да чујем – рече господин Дастич. – А кога се тај случај тиче?

– Мене – уздахнуо је др Мејзлик. – Што више на њега мислим, све мање га схватам. Слушајте, то је да човек полуди.

– Шта вам је, дакле, учињено нажао? – запита умирујући га господин Дастич.

– Ништа – одговори журно др Мејзлик. – То је оно најгоре. Ја сам сам урадио нешто што не разумем.

– Ваљда то неће бити тако зло – тешио га је стари Дастич. Дакле, млалићу, шта сте урадили?

– Ухватио сам обијача благајни – одговори др Мејзлик туробно.

– И то је све?

– Све.

– А тај обијач биће да није био прави – помагао му је господин Дастич.

– Па био је, признао је. Обио је благајну у јеврејском добротворном друштву, знате... Био је то неки Розановски или Розенбаум из Лавова – гунђао је др Мејзлик.

– Нашли су код њега провалничке полуге, и све.

– Па шта бисте хтели да знате? – подсетио га је стари Дастич.

– Ја бих хтео да знам – рече полицијски чиновник замишљено – како сам га ухватио.

Чекајте, испричаћу вам све по реду. Пре месец дана, било је то трећег марта, радио сам до поноћи. Не знам сећате ли се да је тада већ трећи дан падала киша. Часком сам скочио у кафану, па сам онда хтео да одем кући, на Винохраде. Али уместо тамо, ишао сам у супротном правцу, према Длажленој улици.

– То је оно забачено свратиште у Длажденој улици – присетио се господин Дастич.

– Тачно. Тамо ноће обијачи и џепароши из Пеште или из Галиције кад дођу у град на посао. Ми пазимо на тај локал. Шта мислите, није ли то била сасвим обична полицијска навика што сам отишао да тамо мало завирим?

– Може бити – просуђивао је госполин Дастич. – Такве ствари човек понекад ради сасвим механички, нарочито ако има смисла за дужност. У томе нема ништа необично.

– Идем ја дакле у Длаждену улицу – наставио је др Мејзлик –           успут погледам попис гостију код „Три девице” и идем даље. На крају Длаждене улице се зауставим и опет окренем натраг: молим вас лепо, не бисте ли ми могли рећи зашто сам се враћао?

– Има и таквих случајева – признао је господин Дастич – али такво предосећање није

ништа загонетно. Па зна се да у човеку постоје неке више способности.

– Боже! – повика др Мејзлик.

– Да ли је то, дакле, била навика или неке више способности? То бих волео да знам! Чекајте, дакле. Док ја тако ходам, иде према мени неки човек. Реците, зашто, до ђавола, не би било ко могао ићи у један сат ноћу Длажденом улицом? У томе нема ништа сумњиво. Ја сам нисам ни на шта помислио: али зауставио сам се управо под светиљком и палио цигарету. Знате, ми то радимо, кад хоћемо ноћу некога да посматрамо. Шта мислите: је ли то био случај или навика. Или... или нека подсвесна узбуна?

– То не знам – рече господин Дастич.

– Ни ја! – викну љутито др Мејзлик. – Гром и пакао! Палим ја, дакле,  цигарету под том светиљком, а тај човек пролази поред мене. Мој господине, ја му нисам ни погледао у нос, него само буљим у земљу. Кад је тај човек прошао, почело је нешто у мени да се буни. До ђавола, рекох у себи, овде нешто није у реду – али шта у ствари? Па тога господина нисам ни погледао! Стојим тако на киши под светиљком и размишљам: и одједном ми пале на ум ципеле! Тај човек је имао нешто чудно на ципелама. И ја вам тако из чиста мира изговорим наглас: пепео.

– Какав пепео? – запита господин Дастич.

– Па пепео. У том часу сам се сетио да је тај човек имао пепела на ципелама између наглавка и ђона.

– А зашто не би смео да има пепела на ципелама? – упита господин Дастич.

– То се разуме – викну др Мејзлик. Али, господине, у тај трен видео сам, да, видео сам обијену благајну, осигурану против пожара, како из ње пада пепео на под. Знате, онај пепео који се налази међу челичним плочама. И видео сам како те ципеле газе по том пепелу.

– Е, то је била интуиција – закључи господин Дастич. – Генијална, али случајна интуиција.

– Бесмислица – рече др Мејзлик. – Човече, да није падала киша не бих се ни обазирао на тај пепео. Али кад пада киша људи обично немају пепела на ципелама, разумете ли?

– Онда је то био емпиријски закључак – настави са сигурношћу господин Дастич.

– Био је то сјајан закључак на темељу искуства. А шта је било даље?

– Онда сам пошао за тим момком: зна се, свратио је код „Три девице”. Тада сам телефонирао по два детектива па смо извршили рацију: нашли смо тамо господина Розенбаума с оним пепелом и обијачким полугама и с дванаест хиљада из благајне Јеврејског добротворног друштва То више није важно. И разуме се, новине су писале да је тада наша полиција показала велику спремност. Какве глупости! Молим вас, да случајно нисам ишао у Длаждену улицу и да нисам случајно погледао у ципеле оном лопову... То јест – рече др Мејзлик потиштено – ако је то био само случај. То је баш оно.

Карел Чапек (1890–1938), чешки писац најпознатији по научној фантастици, али и есејима, путописима, приповеткама, детективским причама. Студирао је филозофију и естетику на Карловом универзитету у Прагу, у Берлину и на Сорбони. Слутње технолошког напретка почетком 20. века у њему су изазивале зебњу од неограничене моћи насиља, диктатуре и технологије. Велики родољуб и лични пријатељ Томаша Масарика, филозофа и новинара, првог председника Чехословачке Републике, био је и оснивач чешког ПЕН-а. Једнако је гледао и на нарастајући нацизам као и на сурово лице комунистиче изградње у Совјетском Савезу. После Минхенског споразума, када су Енглеска и Француска продале Немачкој чешке Судете за сопствени мир, Чапеку је било нуђено да се склони из земље. Остао је у својој домовини и умро од упале плућа неколико месеци касније. Иако је седам пута био предлаган за Нобелову награду, никада је није добио.
 

– Па то није важно – казао је господин Дастич. – Млади човече, то је био успех којим можете бити сасвим задовољни.

– Задовољан! – плану др Мејзлик. – Господине, како да будем задовољан кад не знам због чега? Да ли због своје чудесне детективске проницљивости? Или због механичких полицијских навика? Или због срећног случаја? Или због неке интуиције и телепатије?  Видите, то је био мој први већи случај: човек нечега мора да се држи, зар не? Рецимо, да ми сутра дају неко убиство, господине Дастич, шта да радим? Треба ли да трчим по улицама и гледам људима оштроумно у ципеле? Или треба да идем за носом и чекам да ме неко предосећање или унутрашњи глас одведу право убици? Ето видите, то је тај случај.

– Господин доктор Мејзлик на телефон – јави се конобар. – Зове вас управа полиције.

– Ето га сад – промрмља др Мејзлик запрепашћен. А кад се вратио, био је блед и нервозан.

– Молим да платим, конобару! – викну нервозно. – Ево већ сада! Нашли неког странца који је убијен у хотелу. До сто ђавола! – и оде. Чинило се да овај енергични млади човек има трему.