За читање и уживање – Ричард Адамс

СЛАВУЈ И ЗЛАТНА ТАЧКИЦА

Кажу да су, некада, одмах након почетка времена, све птице изгледале готово исто, осим што су неке биле веће, а неке мање. Све су биле смеђе боје с горње стране, сивкастобеле или боје камена одоздо, а кљунови су им били исти, обични, кратки, равни.
    Једнога дана Бог је ходао по свету посматрајући све дивне ствари које је створио и приметио како птице изгледају помало досадно, те да би могао да их улепша и учини их посебним. Зато је рекао арханђелу Гаврилу да припреми све што треба и да одређеног дана скупи све птице јер ће Он учинити да изгледају различито и заиста сјајно.
    Кад је тај дан дошао, скупила су се непрегледна јата, све птице света. Место састанка било је велико зелено брдо и Гаврило је имао доста муке да их све утиша док их је бројао и прецртавао на свом списку уверавајући се да ниједна није изостала. А онда му је сврака, желећи да се нашали, украла списак и кад га је Гаврило поново добио, био је мало изгребан и блатњав. Најзад је закључио да су сигурно све птице стигле (погрешио је, као што ћете видети) и рекао Богу да могу да почну.

Бог је дошао с огромном торбом пуном свакојаких кљунова и са својом кутијом боја које су могле саме од себе да се обнављају, биле су вечите и тако чудесне и изванредне да чак ни Бог не би могао да створи још неку. Љубазно је замолио креју да се умири, а онда објаснио свим птицама да се досетио да их обоји и да ће свака од њих моћи да изабере своје боје и кљун. Птице су весело заграјале и веома се узбудиле, а онда или посе-дале или летеле унаоколо чекајући свој ред и разговарајући о бојама које ће имати.
    Први је на реду био тропски папагај макао и он се држао веома уображено. Од тог дана па све до данас тако нешто нико није видео. Бог и Гаврило пазили су да се не засмеју, али нису могли да се не погледају док је макао тражио још мало црвене, а онда још мало плаве. Кад су завршили, изабрао је велик, јак, кукаст кљун којим ће моћи да ломи орахе и, пресрећан, поносно крештећи, одлетео назад у Африку.
    Следећи је био кос који тада још није имао то име. Гледао је боје макаа и видео како се друге птице смејуље. Зато је изабрао лепу, једноставну, сјајноцрну боју, а потом подигао реп, осврнуо се и рекао: „Т’к, т’к, т’к”, као да хоће да каже: „Да видимо коме је то смешно?” Свеједно, није могао да одоли светложутом кљуну који је видео у торби. И сви су рекли да се одлично слаже с црним перјем. Пре него што је отишао, узлетео је на букву и отпевао лепу песму захвалности.

Једна по једна, све птице су дошле на ред и бирале своје боје. Дрозд је седео усправно и мирно док су му груди добијале смеђе тачкице, а можете замислити колико је паун досађивао док му реп нису исцртали свим могућим бојама. На крају је био веома задовољан. Није чак могао ни да запева о томе, али Бог није марио. Само је наставио с бојењем јер је волео све своје птице – шеве и грмуше, жуте пастирице, свилорепе и руменогрле ластавице... Остао је један огроман кљун за који је Бог помислио да је направљен грешком, па је хтео да га баци, али пеликан је рекао: „Чекај мало, Господе, мислим да би мени сасвим одговарао!” И стварно јесте, јер га је одонда сачувао.

Ричард Адамс (1920–2016), британски писац, најпознатији је по роману Брежуљак Вотершип, која је настала из прича које је причао својим ћеркама. Епску повест о кунићима одбило је чак тринаест издавача, али је четрнаести схватио да пред собом има безвремену причу за „малу и велику децу”. Књига је продата у више од 50 милиона примерака (седамдесетих година) и донела му је светску славу.

    Био је диван летњи дан и чак ни колибрију није било хладно. Коначно, кад је почело да се спушта вече, Бог је видео да је остало још само неколико птица, па им је рекао да могу да потроше сву боју која је преостала јер је направљена тог јутра и даље неће трајати. И тако су се водомар, пчеларица, шумски детлић, пупавац, златка и још неколико птица поштено покриле чудесним бојама: плавом, зеленом, ружичастом, жутом...

Најзад, све птице су дошле и отишле, није више било кљунова, потрошене су све предивне боје и Бог је опрао руке у потоку... И он и Гаврило силазили су с брда, помало уморни, усуђујем се рећи, али задовољни својим радом тог дугог дана.
    „То је улепшало овај бескрајни свет, Господе”, рече арханђео док су се приближавали шуми у подножју брда. „Погледај само тог мужјака зебе на грани!” Птица је певала: „Да ли, да ли, да ли, да ли ћеш ме пољубити, драга?” и одлепршала у сумрак док су јој на крилима блескала бела пера. Бог се насмејао.
    Баш у том тренутку зачуо се лепет крила и неко комешање усред шуме. Нешто је долазило кроз грмље, по свој прилици у великој журби, јер се чуло шуштање лишћа и ломљење гранчица. И Господ и арханђео чекали су питајући се шта би то могло да буде, али падао је мрак и тешко да су ишта разазнавали.

Бог се управо окренуо да оде, кад, изненада, мала смеђе-сива птица излете из глоговог грања пиштећи: „Господе! Господе!” Био је то славуј. Бог испружи руке и славуј слете на његов чланак.
    „Рекли су ми... рекли... кос ми је сад рекао да си звао... да си звао да сви дођемо да нас обојиш...”, једва је изустио. „Рекао је да је то требало раније да чујем, али ја живим у најгушћем жбуњу у дубини шуме, а нико се није сетио да дође и да ми каже. Пожурио сам овамо чим ам чуо. Нисам стигао прекасно, Господе, зар не?”
    Господ погледа у чудесну кутију с бојама. Била је празна. Све боје биле су потрошене. И славујчић је погледао, па кад је видео да је кутија празна, није могао да заустави јецај. Помислио је да је све његова кривица и таман се спремао да одлети кад Бог примети четкице које су лежале на свом месту у кутији. На самом врху једне остала је блистава златна тачкица.
    „Само седи на мој прст за тренутак”, рече му Бог, „и отвори кљун.”
Сићушни смеђи славуј учини како му је речено, а Бог узе четкицу и нежно му дотаче језик тачкицом злата. Укус јој је био оштар, као да пече, и птичица брзо побеже у грмље. И, тада, одједном, поче да пева.
     Нико и никад на читавом свету није чуо птицу која тако пева. Сељак који је водио краве кући на мужу зачуђено је стао. Пастир на брежуљку заборавио је на овце и стајао загледан у мрак, а његова жена, која је ушушкавала њиховог синчића, пришла је прозору и слушала као да пева анђео.
    И Бог и Гаврило дуго су слушали, а онда отишли кући. Није требало да питају славуја да ли је срећан. Била је мирна ноћ и могли су издалека да га чују.