Живот пише драме

СИРЕНА У ВЕЧНОСТИ

Он, светски првак у роњењу на дах, она, поморски биолог. Била је то љубав на први поглед. С њим је утонула у чудесни свет морских дубина. Умрла је када је хтела да постави нови рекорд у роњењу.

Топло јутро на прелепом острву северно од Мајамија на Флориди: црвена кућа скривена испод тропског растиња. Оклевајући, мушкарац избријане главе отвара врата с бројем 7548. Франсиско Ферерас, четрдесетједногодишњак, кога зову Пипин. Већ петнаест година овај човек важи за суперзвезду у једној од најопаснијих спортских дисциплина на свету, роњењу на дах. Без боца с кисеоником, само с једним удисајем. Пипин пркоси законима физике и до дубина где човек заправо не би могао да преживи. Проводи минуте у „црној рупи” у којој већ и помисао може да убије: када страх преплави срце. Сваки од његових бројних рекорда био је ново мучилиште за његово тело, три пута готово је умро.
   „Бог одлучује да ли преживљавам или умирем”, воли да каже.
   Једне октобарске суботе, Ферерасов легендарни углед коначно је постао мит: тог 12. октобра 2002. године угасио се живот једне прелепе жене приликом покушаја да зарони на 171 метар дубине и постави светски рекорд. Тамо где се срећу само морске утваре, где се плућа скупе на величину јабуке, где се губи свака оријентација јер мозак вапи за кисеоником, тамо је страдала супруга Франсиска Ферераса.

Одри Ан Мари Местр-Ферерас имала је 28 година. Није била само Пипинова супруга, била је и његова најбоља ученица. Умирала је на његовим рукама док је извлачио њено тело из мора.
   Прави узрок смрти ове младе жене ни данас није потпуно објашњен. Званична верзија гласи: несрећни случај. Но, шапуће се у круговима ронилаца: млада жена жртва је пропуста и безграничног славољубља. Он је носи на савести. Он, Пипин, легенда. И тако је његов живот постао велика прича која садржи све најважније детаље једног успешног сценарија из Холивуда.
   У фебруару 1996. године, Одри Местр, двадесетједногодишња Францускиња, студирала је у граду Ла Паз у Мексику. Научила је да плива у другој години и маштала да се бави уметничким пливањем. Као тинејџерка доживела је повреду кичме због које је годинама носила корсет од пластике. Само у мору могла је да се ослободи овог окова, у води је могла да лебди. Са тринаест година почела је да рони с боцама. Њен дипломски рад бавио се променама на плућима које настају код ронилаца под утицајем притиска. Тема њене студије био је Пипин Ферерас.
    Једног фебруарског јутра у Ла Пазу угледала је плакат на коме се најављује светски рекорд у роњењу. Место догађаја: градић Кабо Сан Лукас, удаљен четири сата вожње аутобусом. Одри Местр одлучила је да покуша. Била је млада, прелепа, црвенкасте косе и зелених очију. Умела је веома добро да рони. Све то јој је помогло да му се приближи. Ферерас је попустио. Осим тога, управо је изгубио једног рониоца-помоћника. Францускиња је добила дозволу да ускочи у тим.
    Пипин је тада заронио 130 метара и постигао светски рекорд. Одри се заљубила у Пипина. Он је своју пријатељицу послао кући и причао о „магичном моменту“. Она је обавестила родитеље да жели да живи са човеком из својих снова.

Франсиско Ферерас рођен је у породици државног службеника, на Куби. Завршио је у интернату када је његова породица побегла у САД. Због тога је много претрпео, а деца су му наденула надимак Пипин. Од људи је бежао у море. Младић је ловио рибу, ронио с једним удисајем 30–40 метара и остајао дуго под водом. У једној рекламној приредби кубанске туристичке организације, овај двадесетпетогодишњак 1987. године показао је своје умеће. Једноставно, заронио је 67 метара.
   Од тада је добио дозволу да путује, што је искористио и 1993. године – пребегао је у САД. После тога вредно сакупља рекорде. У јануару 2000. године Пипин објављује да је достигао дубину од 162 метра. Међутим, овај резултат није признат због пропуста у мерама безбедности. Кад год је могао, заобилазио је прописе, бирократске зачкољице, али и законе биологије. Два рониоца из његовог тима су умрла – противнички тимови нису имали смртне случајеве. Он је ронио пребрзо, предубоко и никада није имао довољно даха. Често је излазио на површину потпуно онемоћао, с крвавом пеном на уснама.
   Његови наступи били су велике представе: фото-репортери, телевизијске камере, тропски заласци сунца.
   „Лепе девојке обраћале су пажњу на нас”, сећа се један његов помоћник. „Осећао сам се као Џон Траволта у Холивуду.”
    Светски рекордер зарађивао је новац приређујући курсеве роњења и снимајући документарне филмове. Одри Местр била је његов најбољи ученик, научила је да задржи дах пет минута и 50 секунди. Вежбала је дисциплиновано и успевала да спречи неконтролисане покрете у оскудици кисеоника. Сваког дана њена воља побеђивала је њено тело и пратила Пипина у дубине.

Имала је иза себе годину дана тренинга када је 1998. године с Пипином поставила светски рекорд у роњењу у тандему – 115 метара. Одри је вежбала сваког дана, двоструко више од њега. Задржавала је ваздух дуже од учитеља.
   Уследило је и венчање. Медени месец провели су у болници у Мајамију. Тамо је Пипин лежао после једне несреће при роњењу. Због разних снимања Одри и Пипин путовали су на најлепша места на планети. Ронили су са делфинима приближивши им се толико близу колико могу само рониоци на дах.
   Американка Тања Стритер постигла је 17. августа 2002. године нови светски рекорд – заронила је на 160 метара. Пипин је храбрио своју супругу:
   „Можеш да постигнеш 162, 164 метра и више...”
   Поверовала је: њен циљ била је дубина од 170 метара. Рекорд је требало да буде постављен 12. октобра 2002. године. На тренингу Одри је заиста успела да се спусти до најављене тачке. Када је тог јутра 12. октобра, после једног минута и 42 секунде стигла на дубину од 171 метра, чинило се да је победа ту. Ко може дубље, ко би могао боље? Само неко попут Пипина који је сањао о дубини од 200 метара. Сасвим доле био је Паскал Бернабе, један од најискуснијих ронилаца, с боцама и кисеоником.
    Било је све као и увек. Одри је била веома мирна, очи су јој биле затворене. Отворила је вентил. Врећа за подизање напумпана ваздухом, прикачена на сајлу, лагано ју је повукла ка површини. Међутим, после неколико метара застала је. Сваки квадратни центиметар њеног тела трпео је притисак од 17 килограма. У њеним плућима више није било кисеоника, а изнад ње била је смртоносна водена маса. Остала је да лебди као да нешто чека. Био је мркли мрак, једино је чула дисање Паскала Бернабеа.
   У врећи за подизање био је преслаб притисак. У врећи која иначе рониоца треба да избаци на површину за отприлике 90 секунди. Зашто, никада није одговорено. Из једне од својих пет боца Бернабе је упумпао ваздух у врећу. После скоро минут, Одри је кренула ка површини. Споро, преспоро, јер, пред њом је био пут од 165 метара. Када је стигла до дубине од 125 метара, под водом је била већ три минута и педесет секунди. Губила је свест.

Запливао је што је брже могао и успео да је ухвати пре него што нестане у дубинама Пацифика. Понео је њено тело надајући се да ће га на 121. метру предати следећем рониоцу. Њега није било. Бернабе је успео да се подигне до 91. метра где је требало да буде следећи ронилац. Ни тамо, међутим, није било никога. У сличној ситуацији, уколико би ронилац с кисеоником наставио да израња, страдао би од декомпресионог шока. Бернабе је био беспомоћан, морао је да чека. Најзад, после једног минута, појавио се Пипин Фереро који је изнео на површину своју супругу. Њен мозак био је већ мртав.
   „Умрла је због 25 долара”, каже Пол Стритер, супруг и менаџер садашње светске рекордерке.
   Зашто Одри није носила нарочит појас за спасавање? Он би је једноставно извукао на површину. Зашто није имала сигурносни појас прикачен на главну сајлу? И он би је одвукао на површину. Додуше у несвести, али вероватно живу. Такав појас кошта само 25 долара.
    Франсиско Ферерас просуо је пепео своје супруге у море испред обала Флориде. Желео је да се убије. Говорио је:
    „Одри ме чека у дубинама мора“