За читање и уживање / Војислав Стојковић

SECRETOS DEL CORAZON

Име ми је Илија – рекао сам. Она није одговорила. Или можда јесте? Могуће је и да ја нисам рекао ништа, иако сам хтео, а да је она изговорила своје име, које нисам чуо. Ни сада нисам сигуран, а поготово онда нисам био. Ипак, данас знам – био је то непоновљив тренутак, провиђење, алеф, нирвана или једноставније речено: била је то љубав на први поглед.
   Тог дана, не знам колико је година од тада прошло, као и данас, са терасе своје куће посматрао сам Зелени трг. Иста је тераса, иста улуца, исти је трг, само што је децембар и боје више нису зелене.
  Био је Ђурђевдан, а Ђурђевдан није нигде тако зелен као у мом крају. Трубачи... вриска дечурлије... одјеци песме... пијани гласови... смех девојачки...
   Размишљао сам како да проведем време.
Не волим велике празнике, славе, свадбе... Кућа се напуни гостима, које већином познајем и за које не могу да кажем да ми нису драги, али ипак све је некако другачије, сви су данима у великом послу и журби. Јесте да ја ту немам некаквих нарочитих обавеза, али осећам се некако скрајнуто, а опет не бих баш волео ни да сам у центру пажње, ред је да ми укућани, као добри домаћини, сву пажњу посветимо гостима. Гости зато и постоје. Но, мени то некако не успева. Није да се не трудим око гостију, нарочито око оних млађих. Али они, знајући да су гости и мислећи да им је све дозвољено, јурцају по кући, чинећи и оно што нико у овој кући не сме, па ни ја, који у тој кући живим и која је такорећи моја, а никако њихова. Дође ми да подвикнем, да их доведем у ред и да их сатерам у једну од соба, у ону коју зовемо дечја и која је пуна играчака, па нека тамо галаме и скачу до миле воље.
   Једном, кад су баш прекардашили, нешто слично сам покушао. Уозбиљио сам се, подигао глас за једну октаву и, како се то каже, показао им зубе. Клинци су застали, прво се изненадили, а онда уплашили, па вриштећи отрчали својим мајкама. Задовољан постигнутим, очекивао сам да ме похвале. Нажалост, десило се управо супротно. Прво су мајке заграјале, онако истовремено у глас, те није то ред, те нико не сме да плаши њихову децу, те ово, те оно. А онда и очеви. И то нарочито један од њих. Онај који се захваљујући мени и оженио, јер сам га ја упознао са његовом садашњом супругом, док смо свакодневно шетали Цераком. Сад је тај исти све заборавио и љути ли се љути, само што ме не бије. Ето, зато не волим велике празнике. А не волим их и због свечаног одевања. Чим осване неки већи празник или свадба, од раног јутра морам да носим лептир-машну. Не кравату, већ баш машну. И то увек бордо, јер кажу да тамноцрвена боја најбоље пристаје уз моју црну косу.
Одједном, празнична галама је утихнула, а затим као да је све стало. Нешто је било у ваздуху. Некакав флуид. Неодољиви зов упућен само мени. Кренуо сам не јављајући се ником, ни укућанима, ни гостима. Знао сам да то није пристојно, али нисам могао о томе да размишљам. Нисам могао да размишљам ни о било чему другом. Да кућна врата нису била отворена, скочио бих са терасе, толико је тај незнани позив био јак. Изашао сам из куће, а затим се журно, па трчећи све брже и брже, упутио преко травњака ка крају Улице црвених храстова. Та улица, као и улице Липа, Бреза, Кестенова, Церова и Оморика завршавале су се на Зеленом тргу, као што се потоци и реке уливају у велико језеро или море.
   Зашто сам се упутио баш у том правцу – нисам знао.
  Следећег тренутка све је постало јасно.
  Испод кестена, окружена омањом групом деце, стајала је Она. Знао сам да није са Церака, нити из овог града, а можда ни са ове планете, јер такву лепоту никад нисам видео. Само смо се једном погледали и Она је пошла са мном. Повео сам је поред школе мени добро знаним стазама кроз малињаке и врбаке, а онда смо далеко од свих и без иједне изговорене речи почели водити љубав. Такву страст никад пре, а ни после нисам доживео.
   Не знам колико је времена прошло, али тек што смо се раздвојили и уморни легли на мекани травнати тепих, до нас су допрли забринути гласови групе људи, међу којима је било и неколико униформисаних. Прво сам помислио да се догодила некаква несрећа или злочин, али сам брзо схватио да ти људи траже управо њу, одбеглу лепотицу. И док сам грчевито размишљао у ком правцу да бежимо, Она је мирно ишетала из љубавног скровишта и грациозним кораком лагано одшетала ка трагачима. Са једног узвишења успео сам само да видим како је уводе у велика црна кола, која су затим брзо и у пратњи двоје мањих кола са плавим ротационим светлима, одјурила ка магистрали.

Наредних дана сам избезумљено трагао за њом, одлазио на место где смо водили љубав надајући се да ће и она доћи, са истог узвишења сатима сам гледао ка магистрали, верујући да ћу међу стотинама кола препознати она велика црна. Све је било узалуд. Ноћима нисам могао да спавам. Чежња је прерастала у патњу и бол.
   Данас, толико година после, чини ми се да је тај бол био снажнији од свих које сам касније доживео, рачунајући и ове садашње који прате моју старост, болест и последње дане.
  После свих непроспаваних ноћи коначно ми је постало јасно да у моја трагања морам унети више реда, да је сам не могу пронаћи, да прво морам сазнати ко је моја вољена, од куда је дошла, како бих тек онда сазнао куда су је одвели и коначно, где је сада. Договорио сам састанак са својим најбољим пријатељима. Сви су дошли, па чак и они које нисам позвао. Поставио сам само једно питање:
   – Ко је она?

Војислав Стојковић (1949) објавио је више научних радова, приповедака (Књижевне новине, Књижевни лист, Политика ...) и романе „Summa cum laude” (Народна књига – Алфа, Београд, 2007) и „Доказ” (Народна књига – Алфа, Београд, 2009). Књижевна трагања обавија уверљивом причом пуном изненађења и обрта и тако присиљава читаоце да његове радове читају у даху. Међутим, кад склопе корице, пред читаоцима се отварају скривени, дубљи слојеви који нагоне на нова размишљања.
Награђиван је и за научни и за књижевни рад.
Живи, ради, чита и пише у Београду

   Истовремено, без икаквог реда, надвикујући се, сви су почели да говоре. Та галама је потрјала све док Велики Ед није узвикнуо:
   – Тишина! Може само један по један.
   Његов ауторитет је био толики да су сви одмах ућутали и дуже време нико се није усудио да проговори.
   Разговарали смо до касно у ноћ.
   Када сам све сазнато о непознатој лепотици сложио у логичан мозаик, он је изгледао овако: У Улици црвених храстова становала је породица возача запосленог у Амбасади Шпаније. На своју славу Ђурђевдан, возач је, како то обичаји налажу, позвао и господина другог секретара шпанске амбасаде у чијој је служби био. На опште изненађење свих, јер то никако није била пракса у дипломатским круговима, позив је био прихваћен. Одступање од строгих правила дипломатског кора могло се објаснити чињеницом што је другом секретару истицао четворогодишњи мандат у Београду, а тек потом и његовим интересовањем за српске славске обичаје. До повратка у Шпанију остале су необављене још само мање значајне формалности, кофери су, такорећи, већ били спаковани.

Било како било, господин други секретар Амбасаде Шпаније са породицом, као и остали присутни гости, у опуштеној атмосфери, уживали су у обилном славском ручку. Када је Она, љубимица првог секретара, а још више његове супруге, изразила жељу да се прошета, тога дана направљен је још један изузетак – добила је дозволу да изађе у пратњи домаћинове деце. Наиме, од када су у Београду Она никад није излазила сама, увек су јој друштво правили други секретар и његова супруга или понеко од нижих службеника амбасаде. Вест о њеном нестанку изазвала је панику међу гостима. Сви су кренули да је траже.
   Госпођа супруга другог секретара одмах је изразила сумњу да је реч о отмици – јер Балкан је то. Позвани су и момци из обезбеђења шпанске амбасаде. Када им је Она сама, својим грациозним кораком и лепша него икад, пришла и када је постало јасно да није реч о отмици или било чему сличном, ипак се господин други секретар, због преживљеног стреса његове супруге, заједно са породицом и у пратњи свог обезбеђења, одмах вратио у своју вилу на Сењаку, а ускоро и у Шпанију.
   Како отићи у далеку Шпанију и како у тој великој и страној земљи пронаћи неког коме не знаш чак ни име? Питања су на која сам дуго тражио одговоре.
   Младост ми је прошла у трагању, а позне године у сећању на моју прву и највећу љубав.
   Никад нисам отишао у Шпанију.
   Данас знам и зашто – верност онима са којима и за које живим била је већа и од љубави према прелепој Шпањолки. Не жалим због тога. Не жалим ни што сада морам кренути на пут, не у Шпанију, већ на онај са кога нема повратка. Жао ми је једино што напуштам оне које волим и што ће они дуго, дуго туговати.

***

   Посвећено Илији, псу мешанцу, кога смо неизмерно волели, и његовом друштву – доберманима Едгару и Еросу, Арију немачом птичару, Астору лабрадору, Аги ирском сетеру и дивним луталицама са Церака: Ђорђу путнику, Џеку, Шелики, Рексу, Малом Миши, Максу... Верујемо да су и сада заједно, да јурцају неким другим пространствима и да знају да их се сећамо.