За читање и уживање - Мирослав Антић

РОЂЕНДАНСКА ПЕСМА

Ја мислим да смо сви редом

из лепе љубави рођени,

огромне, чудне и дрхтаве

као јасике зелене.

 

После су дошле колевке,

цуцле и зуби, и остало.

И ноћи кад смо кмечали.

И пелене. Пелене. Пелене.

 

Свеједно је да ли су облаци

јесењим небом тумарали,

или је кошава била,

или је мећава била,

ја мислим: они су видели

сва сунца кад су нас стварали.

Зато је коса бебама

мека и топла као свила.

 

Ја мислим да су се волели

и мислим да су замишљали

најлепше усне за нас,

најлепше око и длан.

И желели су да будемо

најбољи на овом свету.

Да ли се икад упиташ

личиш ли на њихов сан?

 

Мама и тата су стари већ

и кажу: љубав вене.

А љубав њихова остаје

и у нама се шири.

И наставља се. Наставља

у неком маленом шврћи

што ће из нашег срца

ускоро да извири.