Живот пише драме

РОБИНЗОНКА – ЖИВОТ ЗА РОМАН

Већина људи не може да замисли да проведе године самa на пустом острву. Али за Хуану Марију, једну од последњих Николења, то је једноставно био начин живота.

Прича о Хуани Марији датира из 19. века нa острву Сан Николас, удаљеном месту на Каналском архипелагу, близу југозападне обале Сједињених Америчких Држава.
   Марија је била припадник староседелачког племена на острву познатог као Николењи – једног од бројних која су се, на подстицај хришћанских мисионара, тридесетих година масовно одселила у Калифорнију. Николењи су првобитно желели да остану на свом острву, али су претрпели језиви масакр када су их напали ловци на видре са Аљаске које су унајмили руски трговци крзном. Овај покољ и ширење болести десетковали су њихово становништво.
   Године 1835. око три стотине преосталих Николења одлучило је да се прикључи посади гостујуће мексичке шкуне „Пеор ес нада” и пресели се на копно. Али Хуана Марија им се није придружила.
  Истраживачи су покушали да утврде зашто је решила да остане и одвоји се од својих саплеменика. Легенда каже да је у последњем тренутку искочила из чамца и отпливала назад на обалу да буде са својом бебом. Ипак, многи сматрају да је ово предање накнадно драматизовано.

Према познатим подацима, Хуана Марија је живела сама на острву читавих 18 година. Међутим, бар део тог времена провела је у друштву свога сина до његове преране смрти. Настанила се у колиби делимично направљеној од китових костију, обитавајући повремено и у оближњој пећини. Хранила се сушеним месом и поврћем и бројала дане користећи назубљени штап. Кад је ловачка посада кренула натраг у Калифорнију, одлучила је да пође с њима. Поново се сусревши са саплеменицима, успела је да се споразуме с неколицином домородаца који су познавали језик острва.
   „Саопштила је да је остала са сином… и да су живели заједно неколико година”, препричао је Стивен Шварц, археолог који је провео 25 година проучавајући предмете нађене на острву Сан Николас. „Једног дана њен млади син је чамцем изашао на пецање; море се страховито узбуркало, чамац се преврнуо и дечак је нестао.”

Кад су се Николењи преселили, извештаји о усамљеној Хуани Марији проширили су се по калифорнијској луци Санта Барбара. Неколико пута су морепловци без успеха покушавали да је нађу.
  Године 1853. ловачка експедиција коју је предводио капетан Џорџ Нидевер отпловила је на читавих месец дана на острво Сан Николас, где су неочекивано наишли на Хуану Марију – и то последње ноћи на острву. Нидевер је захтевао да Индијанац из његове посаде покуша да разговара са њом. Отпевала је кратку песму коју је овај запамтио иако није разумео њен језик. Кад је, касније, песма преведена, гласила је:
   „Одлазим задовољна, јер видим дан кад ћу отићи са овог острва”.
  Име су јој дали мисионари, док је индијанско остало непознато. Није дуго поживела након што је напустила острво и отпловила у Санта Барбару, где је уточиште нашла у кући капетана Нидевера и његове супруге. Наиме, Хуана Марија умрла је 19. октобра 1853. године, само седам недеља пошто је стигла на копно – највероватније од дизентерије.

Њена надахњујућа прича је мање сага о преживљавању, а више о истрајности. Столеће касније, судбина ове „Робинзонке” послужила је као преложак за роман америчког писца Скота О’Дела „Острво плавих делфина” (1960).