Гуске које су роду осветлале образ

РИМ ЈЕ СПАСЕН!

Ако вас некад изда стрпљење, па заборавите на лепо васпитање и некога назовете гуском, сетите се ове приче

Око 390. године п. н. е. многобројна галска племена по трећи пут у повести Апенинског полуострва прешла су Алпе да заузму поља и шуме приближавајући се Риму. У својој „Историји Рима” то је описао Тит Ливије (59. г. п. н. е. – 17).
   Разуме се, у оно време сви су се за питања неизвесне будућности ослањали на гласнике богова. Али, Вечни град је бринуо своје унутрашње бриге и решавао спорове, па се није ни осврнуо на речи човека из народа који је у близини храма богиње Весте, заштитнице огњишта, благослова и сигурности, у ноћној тишини чуо глас, јаснији од људског, који му је наредио да обавести магистрате, општинске службенике, да долазе Гали. Римљани му нису веровали – помињао је неко далеко племе о којем нико ништа не зна.
    Тако, не само што на време нису схватили упозорење него су и, због неких несугласица, протерали ваљаног човека и врсног војсковођу Марка Фурија Камила, који би једини могао да их спасе од наилазеће невоље. И тако Камил оде у прогонство, молећи бесмртне богове да га незахвална отаџбина што пре пожели, и не слутећи колико је ова жеља пророчка.

Разјарени Гали

   Бројни Гали кренули су из своје постојбине на југ, оснивајући успут градове који ће се касније звати Милано, Верона... Својим изгледом и новим непознатим оружјем препали су становнике Клузија, града који им се нашао на путу и који се одмах за помоћ обратио Римљанима.
   Из Рима су кренула три посланика, три рођена брата племенитог рода, да с Галима преговарају и у име Сената затраже милост за савезнике и пријатеље који им нису нанели никакво зло. Римљани ће се, како су рекли, у рату бранити ако прилике буду захтевале. Чини се, ипак, да је боље да се рат отклони пре него што почене и да Гале, ново племе, пре упознају у миру него у рату.
   Било би лепо да је остало на тим разумним речима и да се Римљани нису понашали лошије од оних које су називали дивљацима, те први потегли оружје и убили једног галског вођу, што је, како каже Ливије, „противно сваком међународном праву”. Ово је, наравно, огорчило Гале, поготову кад су чули да су три младића, уместо да буду кажњена, још унапређена и изабрана за војне трибуне с конзулском влашћу.
   Увређени Гали одмах су зграбили бојне знаке и убрзаним маршем кренули на Рим. Испред њих је ишао глас који су разносили бегунци из места што су им се нашла на путу – о гневним ратницима какве дотад никад нису видели, који с мора и с краја света доносе рат Риму и његовом народу.

Млади на Капитол!

   Надмени Римљани нису озбиљно схватили опасност. С нешто на брзину прикупљене војске изашли су пред широки фронт који су развили многобројни Гали и на петнаестак километара од Рима претрпели страшан пораз – а да се његови славни ратници нису честито ни потукли. Једни су се у тешким оклопима утопили у Тибру, који туда протиче, други су побегли у град Веје, а најмањи део журно се упутио ка Риму, па не стигавши ни капије да затвори, побегао у тврђаву на Капитолу.
  Становници Вечног града ускоро су зачули урлике и нескладну песму варвара који су у гомилама лутали око бедема. Све до свитања очекивали су напад, те пошто га није било, панично су сачекали ноћ, па још један дан – све док од страха нису излудели. Пошто није било наде да се град одбрани, одлучено је да се Сенат и млади ратници са женама и децом склоне у тврђаву на Капитолу, те да, сакупивши храну и оружје, с овог утврђеног места бране и богове и људе и славу Рима, града који је дотад знао само за победе. Ако преживи ово седиште богова, сматрали су, ако преживи Сенат као глава државне управе, ако преживе млади ратници, онда вреди жртвовати гомилу стараца који више не могу да носе оружје.
   Да би све то лакше поднео, обичан народ, старци, некадашњи конзули и заслужни ратници изјаве да ће радо умрети не оптерећујући оскудно снабдевање оних који ће се у Капитол склонити. Посаветовавши грађане како да се владају у овако тешком тренутку, повукли су се у своје куће, оденули најсвечанију одећу и сели на почасна места, да достојанствено дочекају смрт. Неки су, кажу, рецитовали родољубиве стихове.
   Сутрадан су Гали ушли у небрањени град, стигли на Форум, место велелепних светилишта, храмова и јавних зграда, погледали на Капитол с тврђавом која ћути и кренули у пљачку, још се прибојавајући да их однекуд не вреба нека замка. Улазили су у незакључане куће, узимајући све пред собом. Тако су затекли старце како седе у предворјима, „по држању и украсима виши од свега људског”, како каже Тит Ливије. Док су стајали пред њима као пред статуама, један од њих ударио је штапом по глави једног Гала. Овај му је само помиловао дугу браду, какву дотад није видео.
  Старци су побијени, а после покоља и разбојништва, град је захватио пламен. И све то наочиглед Римљана затворених на Капитолу, последњем уточишту слободе. А онда су се сви Гали окупили на тргу и у цик зоре кренули на тврђаву, жељни лаке победе. Али, овог пута Римљани су се тако припремили да Галима више није пало на памет да понове овако нешто. Зато су се одлучили на дугу опсаду.

Више страха него снаге

   Изгнани Марко Фурије Камил, који је ишчекивао да га незахвална отаџбина што пре пожели, то је и дочекао.
    Живео је у граду Ардеи, жалоснији због државне него због своје личне несреће. Питао се где су они људи с којима је победоносно ишао из рата у рат. Када је дознао да Гали надиру и према граду који му је пружио уточиште и да се грађани договарају шта да раде, одржао им је говор и понудио помоћ. У говору, који је остао у целости сачуван, рекао је Галима:
    „Природа је овом племену које наступа у гомили дала снажно тело и храброст, али не и чврстину. Они у борбу уносе више страха него снаге, па им је тако мала група Римљана на Капитолу одолела”, додавши да су већ уморни од опсаде и да им је пажња попустила, па ће он сам повести Ардеате у поход, а ако не успе, нека га опет прогнају.
   Наравно да је успео. Али, и даље је чекао знак из домовине и не слутећи колико јој је потребан. Јер, опсада Капитола и даље је трајала.
   Заточенике јесте мучила глад, али они су одолевали свему, чак су бацали хлебове са зидина на непријатеља, како би им показали да не оскудевају ни у чему.
    Док је затишје трајало на обе стране, један римски младић изазвао је дивљење и суграђана и противника. Род Фабија од давнина се бринуо за култ и жртве на брегу Квириналу, па је Гај Фабије Дорсон, огрнут свечаном тогом и са светим посуђем у рукама, сишао с капитолског брега, прошао кроз непријатељске страже и на Квириналу обавио обред жртвовања. После тога се једнако одлучно, чврстим кораком и мирног лица, вратио својима на Капитол. Гали су остали запањени оволиком храброшћу.

Јунонине штићенице

   Ипак, одлучили су да окончају опсаду. Код Карментинске стене, којој је приступ био најлакши, под окриљем ноћи стигли су до врха у таквој тишини да су заварали и стражу и псе.
   Једна од малобројних зграда на Капитолу јесте храм главног божанског пара – између осталог, и заштитника брачне слоге – Јупитера и Јуноне. Ту су узгајане свете гуске, симбол супружанске верности, за које се веровало да предосећају опасност и зову на узбуну.
   О томе говори податак из Ливијеве пете књиге „Историја Рима”, која каже да је њихово гакање и лепетање крилима пробудило најпре Марка Манлија, а он остале Римљане, па су сви прискочили и Гале суновратили у провалију. Гуске су, наиме, и поред велике оскудице и глади, поштеђене и тако су могле да испуне свој задатак, доживе велику славу и заузму значајно место у повести Рима.
   Касније су Римљани позвали Марка Фурија Камила и именовали га за диктатора. То звање имало је у оно време друго значење и све је пошло другим током.