Једно упутство за употребу помагача

ПУТОКАЗ ТИШИНЕ

Кретање ми је животна потреба. Без њега бих увенуо. Пустите ме да сам прелазим улицу у тишини. Од ваше дреке не чујем препреке. Боље да нам замерају, него да ми сметају.

Понашање слепих и инвалида под оштрим је оком околине и њеном немилосрдном проценом.
   Комшија ми се исповедио да носи бели штап ради бесплатног превоза градским саобраћајем. Нисам оћутао, изгрдио сам га. Колико смо сви данас запањени општом друштвеном бедом, толико више је околина запрепашћена сусретима с инвалидима. С једне стране, гаје према њима сажаљење, а с друге, инвалиди знају о себи да шаљу лоше поруке.
   Највише сажаљења побуђује слепоћа. Она је у свести окатих најтежа инвалидност, док за глувоћу кажу да побуђује антипатију. О овоме сам подстакнут да говорим, посебно чињеницом да се сам крећем уз помоћ белог штапа. Искуство ме учи да се не могу ни одлучити да ли је из тог угла виђења теже људима у инвалидским колицима?! Слепи, за разлику тешких инвалида, везаних за кућу, ипак сами могу да обаве мноштво неопходног. Ипак, целог тог свог самосталног тумарања по свету гладан сам и жедан неког пажљивог, блиског водича.

Како се инвалиди шале на свој рачун? За дистрофичаре кажу да за себе ништа друго не могу да ураде осим читања. Данас то више не пије воду. Савремена комуникациона технологија најтежим инвалидима, оним без руку и ногу, омогућава обављање не само основних животних потреба, него и потпуно укључивање у свет. Колико год слепи читају, толико дистрофичари путују по свету и стварно и виртуелно. Каже се да су параплегичари за дело, тетраплегичари за размишљање. И то је данас оборена предрасуда. Поручујемо да је ово заиста хумористичан поглед на тешку инвалидност. Благо њима: лако носе себе и сносе друге око себе. Занимљиво је сведочење Луја Шпрохара из Љубљане о хумористичном доживљавању инвалидности. Он пише:
   „Стајао сам на станици и чекао аутобус. Приступи ми госпођа и упита: Који број чекате? Ја одговорим да чекам осмицу. 'Но, па то је исти који и ја чекам, мада би ми добра била и седмица, пошто не путујем далеко, само једну станицу.' Ја се зачудим: 'Па зашто не идете пешке?' Госпођа одговори: 'Е, то не могу. Имам закречење крвних судова и шећерну болест, па ме боле ноге. А доктор ми каже да бих ради здравља морала више да ходам.' И госпођа поче да набраја своје тегобе, док је ја не прекидох: 'Па где сте били сада?' Она одговори: 'Била сам код лекара, пошто имам повишену киселину у желуцу. Доктор ми каже да су за мене најкорисније јабуке. Радо их једем, но чини ми се да ме желудац боли од жучи!'” Шпрохар јој каже: „Па ви сте, госпођо, прави клинички центар.” А она њему: „Све долази с годинама, мој господине, видећете!”

   И ту следи иста моја и Шпрохарова свакодневица – долази возило, штапом пипам улаз и „угмижем” у њега. Ступам напред, како кад: са задње платформе, кроз гужву, кроз зглоб до предњег дела аутобуса. Нисам марио за седење док сам радио. Сад радије седнем, а мноштво путника ми драге воље понуди слободно место. Понекад то бива трагикомично. Неки пут се помагачи утркују са више понуда. Госпође иза мене често завапе путницима или шоферу: „Дајте места инвалиду. Ви, млади тамо, седите на месту за инвалиде! Дајте места господину са брадом који је слеп.” После кратке тишине, госпа командује: „Направила сам Вам место, господине, Сад можете сести!” Често захвалим, а насртљивим понављалима открешем: „Нисам утекао из обданишта. Не бојте се.”

Такве и сличне згоде и згодице доживљавају слепи сваког дана. У велике неприлике и себе и нас гурају сметени помагачи који у правом трену не знају шта је лево, а шта десно, или шта је ближе, а шта даље. Најопаснији су они замишљени, изгубљени и сами по себе опасни, који нама слепима на прелазу преко улице неодговорно кажу: може! А ауто у пуној брзини јури на вас. И кад се згранете на помагача, он хладнокрвно приговара: па возач није пазио. На једном семафору, за сваки случај, запитах: „Је ли зелено?” „Да”, спремно одговори неки расејани помагач. У трену ми допре до свести да мотори брује у јурњави и згрануто упитам: „Како кажете да је зелено?” А упитани ладно одговори: „Зелено за возаче!”
   На прелазима се суочавам са безброј неочекиваних и невероватних препрека, по живот опасних. Ту се намести контејнер, тамо се удене усред раскршћа остављен ауто, мотор или бицикл, изроне дечја колица... Деца се играју на плочнику, пољским путем гмиже змија, пси луталице насрћу на бели штап, отуд чека незасута јама или отворен шахт усред града. Стубови штрче унедоглед. Најчешће се не обазирем на незапитана упутства. Колико пута себи спасих главу. Пролазници безобзирно, а с добром намером, поучавају ме ономе што и сам боље од њих знам: идете посред улице, опасно од возила. Ту вам је степеник. Они, јадни, и не слуте да тиме чине неизмерну штету. Моје опасно кретање чине још опаснијим. Од њихове дреке не чујем препреке. Јер звук ударца белим штапом сам по себи говори каква ме препрека чека. Још је теже ако је таквих упозоравалаца више у скупини. Тако сам заробљен у некакву терапију која не користи никоме.

Неки ми кажу: „Куда идете? Да Вам помогнем?” И не питајући, грабе ме грубо, невешто, за руку, неки је заврну нагоре и вуку ме под бришуће возило. Или ме отресу о жардињеру оштрих бридова. И зло је у томе што такви ревносни помагачи имају непресушну вољу да поправе своју грешку. Од таквих бежим. И понекад их се тешко отрести. Насртљиве бивају баш жене са израженим нагоном женке према тек испиљеном младунчету. На моју побуну неке веома дрско насрћу: баш хоћу да ти помогнем. Најстрашнија и најпогубнија су добацивања пролазника на прелазу. Тад се највише усредсредим на све звуке: и бришућих аутомобила и мајки са колицима и шипки и стубова и рупа у коловозу и клизавих путева од пасјег измета, блата или воћа и оштрих табли на саобраћајним знаковима... И уопште, безброј је тих порука што следе једна за другом или у хармонији. Ако превидим само неку од њих, погибох. Ајде што погибох, него шта ако ме осакате за сав живот?
   Кретање ми је животна потреба. Без њега бих увенуо. Пустите ме да сам прелазим улицу у тишини. Од ваше дреке не чујем препреке. Боље да нам замерају, него да ми сметају. Кад прелазим улицу, морам ослухнути тишину. Бива помало комично кад колона возила на раскршћу чека да пређем улицу, при чему неки од њих стоје дуго. И не сете се да изађу из кола и понуде помоћ. Ја ни тад не могу мирно прећи улицу ако не ослухнем тишину. То обични људи не виде из своје перспективе. Оно са чим се свакодневно суочавам јесте – како реаговати на понуђену помоћ која је мени сувишна. Зато молим вас, пустите ме да бар улицу прелазим сам, у тишини. Хлепим за водичем, племенитим духовним саплемеником.