За читање и уживање

ПСИХОЛОШКА ОЛУПИНА

Улето 1874. године допутовао сам из Њујорка у Ливерпул како бих обавио послове за трговачку кућу „Бронсон и Џерет” из Њујорка. Ја сам Вилијам Џерет, а мој партнер био је Зенас Бронсон. Кажем био јер је претходне године предузеће пропало, а у немогућности да прихвати пораз и чињеницу да је осиромашио, Зенас се убио.
   Када сам обавио све послове, уморан и исцрпљен, помислио сам да би ми пријало да се у Њујорк вратим бродом. Уместо да путујем једним од путничких прекоокеанских бродова, резервисао сам место на трговачком пароброду „Мороу” на који сам утоварио и драгоцену робу коју сам купио. „Мороу” је био енглески теретњак на коме је, подразумева се, било мало путничких кабина тако да је, осим мене, на броду била само још једна млада жена са својом служавком – средовечном црнкињом. Било је необично да девојка путује у пратњи служавке. Тек касније девојка ми је објаснила да јој јој црнкињу доделио један брачни пар из Јужне Каролине који је  умро истог дана у Девонширу, у кући њеног оца. Још више сам се изненадио када сам сазнао да је име тог човека било Вилијам Џерет, исто као и моје. Чуо сам да се једна грана моје породице населила у Јужну Каролину, али ништа подробније нисам знао о њиховој судбини.
   „Мороу” је испловио 15. јуна. Неколико недеља пратио нас је благ ветар, а небо је било без иједног облака. Капетан брода удостојио нас је веома мало свог присуства, понекад само док смо обедовали. Млада жена, која се звала Џенет Харфорд, и ја постали смо готово нераздвојни. Често сам се препуштао размишљању о сасвим новом осећању које је у мени побудила тајанствена, али снажна привлачност која ме је нагонила да стално трагам за њеним друштвом. Срећом, једино у шта сам био сигуран било је да се није радило о љубави. Уверивши себе у то, а видевши да је отворена према мени, упитао сам је да ли би могла да ми помогне да решим ту моју психолошку недоумицу. Сећам се, било је то једне вечери, 3. јула, док смо седели на палуби.
    Спуштене главе ћутала је неколико тренутака, па сам се уплашио да сам се понео непристојно и неодмерено. Онда је свој поглед усредсредила на мене и загледала ми се у очи. У тренутку ме је обузело чудно осећање. Изгледало је као да ме гледа очима иза којих се пружало огромно пространство, очима бројних особа, мушкараца, жена и деце, који су се огледали на њеном лицу. Брод, океан, небо, све као да је одједном нестало. Био сам свестан само мноштва непознатих лица. Одједном се на мене спустила тама. А онда, полако, као човек који се навикава на светлост, почео сам да примећујем ствари око себе. Госпођица Харфорд затворила је очи и завалила се у столици, као да је заспала, а књига коју је читала била је отворена и спуштена у крилу. Била је то врло ретка књига – „Денекерове медитације”, а девојчин кажипрст налазио се на следећем поглављу:
   „Поједини људи могу да се повуку и да се извесно време одвоје од свог тела. Слабији плутају покрај оних јаког духа, њихове стазе се укрштају и преплићу. А њихова тела? Дешава се да нестану у непознато”.
    Госпођица Харфорд одједном се пренула дрхтећи. Сунце је зашло на хоризонту, али није било хладно. Није се осећао ни дашак ветра. Иако на небу није било ни облачка, ниједна звезда није се видела. На палуби се чуло како неко ужурбано трчи. Капетан се појавио из потпалубља и придружио се првом официру који је, гледајући барометар, узвикнуо: „Ох, мој Боже!”

Сат касније Џенет Харфорд изгубила се у помрчини и узбурканом мору када је брод почео да тоне. Онесвестио сам се држећи се за конопце јарбола за које сам се ухватио.
   Пробудио сам се под светлошћу лампе. Лежао сам у кабини пароброда. На лежају, насупрот мом, седео је човек и, разодевен до пола, читао књигу. Препознао сам лице свог друга Гордона Дојла кога сам срео у Ливерпулу оног дана када сам се укрцао на брод. И он се спремао да се отисне на пут, али бродом „Сити оф Праг” убеђујући ме да му се придружим.
   После неколико тренутака ословио сам га именом. Само је нешто неразумљиво промрмљао, не одвајајући поглед од књиге.
   – Дојл, да ли су је спасли? – упитао сам га.
   Тек тада се удостојио да ме погледа. Насмејао се, очигледно мислећи да се нисам још сасвим пробудио.
   – Кога њу? На кога мислиш?
   – Џенет Харфорд.
   Његово расположење убрзо је заменило запрепашћење. Гледао ме је нетремице и ништа ми није одговорио.
   – Рећи ћеш ми, зар не? – наставио сам.
   Неколико тренутака касније упитао сам:
  – Који је ово брод? Дојл ме је поново погледао збуњено.
   – Пароброд „Сити оф Праг”, на путу из Ливерпула ка Њујорку, већ трећу недељу био је на пучини, а једини путници били су Гордон Дојл и Вилијам Џерет, који су се заједно укрцали.
   Одједном сам се усправио.
   – Хоћеш да кажеш да сам на овом пароброду већ три недеље?
   – Да, тако некако. Данас је 3. јул.
   – Јесам ли био болестан?
   – Ако изостајање са свих оброка може тако да се назове.
   – О, мој Боже! Дојл, буди тако добар и уозбиљи се. Зар ме нису спасли с потонулог брода „Мороу”?

Дојлу се променила боја лица. Приближио ми се и ставио прсте на мој ручни зглоб. Нешто касније мирно ме је упитао:
   – Шта знаш о Џенет Харфорд?
   – Прво ти мени реци шта знаш о њој.
   Дојл ме је гледао неколико тренутака као да размишља шта да ради, а онда је поново сео на лежај и рекао:
   – Зашто ти не бих рекао. Верен сам са Џенет Харфорд и треба да се венчамо. Упознао сам је пре годину дана у Лондону. Њена породица, једна од најбогатијих у Девонширу, није се с тим сагласила и ми смо побегли. Односно, оног дана када смо нас двојица стигли у пристаниште, она и њена верна служавка црнкиња прошле су поред нас и укрцале се на брод „Мороу”. Намерно није пошла истим бродом којим и ја да нам не би ушли у траг. Сада се нервирам зато што квар на нашем броду може да нам продужи путовање тако да ће „Мороу” упловити у њујоршку луку пре нас, а девојка неће знати куда да иде.
Лежао сам непомично у кревету, једва сам дисао. После кратке паузе, наставио је.
– Узгред, Харфордови су усвојили Џенет. Њена мајка умрла је на њиховом имању… коњ ју је збацио из седла, а њен отац, скрхан болом, истог дана пресудио је сам себи. Пошто се нико није појавио да брине о детету, Харфордови су је усвојили. Одрасла је у уверењу да је њихова кћерка.
   – Дојл, коју то књигу читаш?
  – А, „Денкерове медитације”. Дала ми је Џенет. Имала је случајно два примерка. Хоћеш да је погледаш?
   Додао ми је књигу. Док ми је пружао, пала је на под. Отворила се тачно на поглављу „Поједини људи могу да се повуку и да се извесно време одвоје од свог тела...”
   – Имала је, односно – има необичан укус за књиге – успео сам да изговорим.
   – А сада се надам да ћеш бити тако љубазан да ми објасниш откуд ти знаш Џенет Харфорд и како си сазнао на који се брод укрцала?
   – Причао си о њој у сну – рекао сам.
   Недељу дана касније стигли смо у њујоршку луку. Путничком броду „Мороу” изгубио се сваки траг. О њему никад нико више ништа није чуо.