Живот пише драме

ПРОГУТАО МЕ КИТ!

Кад неко професионално рони 30 година и доживи у води, на сувом и у ваздуху све могуће пустоловине, онда му недостаје само још необичан сусрет с китом

Ловци на јастоге крајње су жилава сорта људи. Да би се таj специјалитет обрео пред гостом скупог ресторана, неко мора да зарони и извуче га с морског дна. Посебно су познати они из Масачусетса, који свакодневно зарањају и скупљају ракове. Знају сва места где се ове животиње скупљају и склањају од јаких морских струја. Тај посао је, иначе, скопчан с бројним опасностима. Ловци углавном зарањају у пару, док један с чамца гледа мехуриће који избијају на површину и прати њихово кретање. Није се једном десило да јаке струје неког одвуку на отворено море. Напади великих белих ајкула, којих има у тим водама, такође су чести.
    Готово све то искусио је и педесетшестогодишњи Мајкл Пакард, ветеран с вишедеценијским искуством, који сматра да ништа не може да га изненади. Неколико пута струја га је носила на пучину, па су га једва нашли и извукли. Наилазио је на тела својих колега ронилаца који нису успели да изроне. Велике беле ајкуле виђао је редовно, али ниједном није доживео напад.

    Такође, пре десетак година преживео је пад авиона. Наиме, мали авион којим је путовао по Костарики сурвао се у прашуму. Пилот, копилот и један путник погинули су при паду. Пакард је, заједно с пет преживелих путника, преживео три ноћи без икаквих потрепштина. Притом је имао неколико унутрашњих повреда. Кад су их спасиоци нашли, тврдили су да страдалници не би преживели још један дан. Ипак, ништа га није спречавало да настави са својим послом.

Тако је било и 11. јуна ове године. Пакард је рано ујутру кренуо из куће ка луци. Укрцао се на брод с неколико колега. Непосредно пре него што ће испловити, мотор се покварио. Сви осим Пакарда прешли су на друго пловило. Он је остао с посадом којој је веровао – хиљадама пута су испловљавали заједно, шта је један мали квар на мотору! Сат касније, већ су били на месту које је Пакард означио као одлично за лов. Обукао је ронилачко одело, ставио боце и пребацио се преко ограде. На палуби је остао Џосаја Мајо са задатком да прати мехуриће.
Мајкл се полако спуштао. Зверао је около, због сталне опасности од белих ајкула. На срећу, ниједне није било на видику. Опустио се и заронио до дубине од петнаест метара. Натрапао је на гомилу јастога. Спустио се и почео да их сакупља. Врећа се полако пунила. Потом је осетио удар. Није схватио шта га је снашло – као да га је ударио шлепер у пуној брзини. Све се замрачило. Помислио је да се онесвестио. Зашто ништа не види?
    У тренутку му је кроз главу прошло да га је напала велика бела ајкула. Зашто је онда све црно? Није могла да га прогута. Пипао је около у потрази за оштрим зубима, али их није било. Напипао је само нешто глатко и пљоснато. Онда му је коначно синуло. Прогутао га је кит – сад се налази у устима огромне животиње.

Покушавао је да се бори, да некако напипа излаз. Млатарао је рукама и ногама без успеха. Само је осећао још већи притисак – као да кит покушава да га смрви у устима. Пакарду је из уста испао регулатор кисеоника. На тренутак је престао да дише. Грчевито га је тражио. Коначно, дограбио га је и вратио на место, не одустајући од џилитања и ударања. Можда тако натера животињу да га једноставно испљуне. Ништа се није дешавало, осим што је у глави почело да му се врти. Готово да се предао. Мислио је на своје синове. Оца им је управо прогутао кит – то ће им остати у сећању. Ако уопште неко утврди како је скончао... Све пустоловине и незгоде које је преживео и из којих је изашао као победник остаће у сенци бизарне смрти.
   Скупио је последње атоме снаге. Поново је почео да удара. Онда је видео светло. Сетио се да су људи тако описивали тренутке кад се нађу близу смрти. Ипак, ово светло је било чудно, као да га је већ видео. Није тако замишљао те последње тренутке. А онда је у нешто ударио главом.

Требао му је само тренутак да схвати да је главачке ударио о површину воде. Кит је једноставно изронио на површину и почео јако да тресе главом. Тако је избацио рониоца. Пакард је још неколико секунди провео испод површине, а потом на једвите јаде испливао. Плутао је једва свестан свега што му се управо догодило. Чуо је звук бродског мотора. Његови саборци су пристизали.
   Неколико секунди касније већ је био на палуби брода. Чуо је како неко телефоном зове помоћ. Ипак, једва је поверовао у то што је онај јављао:
   – Пловимо ка обали, рониоца нам је управо прогутао и испљунуо кит!
   А радило се о њему.

У болници се испоставило да нема готово никаквих повреда, осим гомиле модрица и уганућа колена. Научници су објаснили како га је грбави кит умало прогутао. Ове грдосије, дугачке око 15 метара и тешко готово 40 тона, хране се тако што широм разјапе уста и усисавају све испред себе – мање рибе, планктон и шта год им се нађе на путу. Пакард је имао несрећу да се нађе на том месту. Ипак, кит никако није могао да га прогута – ждрело му је сувише уско. Али, могао је да страда од удараца језиком, да му поломи врат или кичму као да је штапић.
    Пакардово искуство је упоредиво с оним кад моториста без кациге у вожњи прогута бубу. Слично га је и он описао и извинио се киту уз заклетву да се ништа слично више неће поновити. А кад следећи пут зарони, неће испуштати из вида ситнице као што је кит разјапљених чељусти од четрдесет тона.

Број: 3621 2021.
Аутор: Н. Б.