Царска се (не) пориче

ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ ПОСЛЕДЊЕГ КАМИКАЗЕ

Иако је цар Хирохито објавио капитулацију, нису га сви послушали. За добар део јапанских официра била је то срамота коју нису могли да истрпе...

Петнаести август 1945. године. Подне. Јапанци који су још били у стању да слушају вести с радија, који су преживели месеце масовних ваздушних напада и сталних пожара, који нису били у очајничкој последњој одбрани царства, могли су да чују глас који раније нису ни сањали. Обраћало им се божанство, лично цар Хирохито.
   Насупрот замишљањима и очекивањима, цар је говорио тихо. Ниједном није поменуо страшну реч „предаја”. Ипак, о томе се радило, ма како било замотано у лепе речи. Сви ће морати да издрже неиздрживо и да положе оружје.
   Неколико дана раније, 6. и 9. августа, употребљено је ново стравично оружје. Хирошиму и Нагасаки сравниле су са земљом две атомске бомбе. Осмог августа у рат против Јапана ушао је и СССР. Крај рата се ближио. Јапан је покушавао да издејствује колико-толико частан мир. Американци су одбијали све осим безусловне предаје. Уследили су осетљиви  преговори унутар Јапана. Предаји, макар и било каквом миру, противила се још јака и утицајна војска.
   Адмирал Такиђиро Ониши, оснивач јединица камиказа, улетео је на састанак ратних главешина с царем. Завапио је да је победа, ако је Јапан још спреман да жртвује 20.000.000 живота, надохват руке. Американци неће моћи да издрже велике губитке. Њима не пада на памет да се жртвују. Саветници су, пак, упозоравали цара да наставком рата ризикује да остане без трона. Невољно, цар је пристао на понижавајуће услове. Снимио је обраћање нацији. Усијане главе у униформама завериле су се да побију цареве саветнике. Настала је трка по палати. Саветнике нису могли да нађу. Онда су потражили снимљен говор. Нису могли да дозволе такву срамоту. Ни њега није било. Као и сви други, чули су га на радију.

Операција „Одлучујући удар”

   Већина Хирохитових поданика послушала је цара. Положили су оружје. Американци су после говора наилазили на веома мали отпор. У Токију су команданти разоружали своје јединице. Они у авијацији чак су наредили да се поскидају пропелери с авиона. Била је то превентивна мера, ако случајно неком фанатику падне нешто сумануто на памет. Многи високи официри уништавали су у тим данима и сатима документа која су могла да их терете за ратне злочине. Сведоци су говорили да је небо изнад Токија било црно од дима спаљених докумената.
   Добар део официра, васпитаваних по самурајском бушидо кодексу, срамоту као што је предаја није могао да поднесе. Измешан осећај срамоте и беса довео је до безбројних ритуалних самоубистава. Сепуку је био уобичајен међу официрима тих дана.
    Царев говор слушао је и вицеадмирал Матоме Угаки у својој бази на Кјушуу, најјужнијем јапанском острву. Тамо је месецима припремао операцију „Кецу го ”(Одлучујући удар). Из свих делова Јапана сакупљао је авионе. У подземним бродоградилиштима мајстори су правили лаке бродове. Шта год је могло да лети или плови упућено је Угакију.
 

БОЖАНСКИ ВЕТАР

Камиказе (божански ветар) заправо су циклони који су 1274. и 1281. године разбили монголску флоту Кублај-кана у његовом покушају да заузме Јапан.
   Замисао да људи у авионима преузму улогу божанског ветра и устремљују се на америчке бродове родила се током битке у заливу Лејте, крајем октобра 1944. године. Основана је специјална јединица, чији су припадници пролазили кроз посебну обуку. Пре полетања пилот би примио одликовање, написао опроштајно писмо породици, испио последњи саке и ушао у кабину. Сваки би летео до најјужније тачке Јапана, планине Каимон, где би салутирао и опростио се од земље за коју даје живот.
   Пред крај рата Јапанци су нападали свиме што би могло да лети или плови, од авиона до торпеда са посадом. Врхунац је био у бици за Окинаву. По јапанским изворима, током рата изведено је 44.000 напада камиказа. По америчким, 2.550, од којих је 440 погодило циљ. У тим нападима потопљено су 23 брода, а оштећено готово три стотине.

   План је био да се све то наоружа, опреми посадама и, пуно горива и експлозива, упути на непријатеља. Самоубилачки удари по флоти свакако ће поколебати Американце. Битка за Окинаву, у којој је страдало 12.000 Американаца и 200.000 Јапанаца биће тек чарка за оно што се спремало за Кјушу. Угаки је на сто бацио све што је имао. Три хиљаде авиона, неколико хиљада чамаца. Камиказе су биле спремне. Онда је стигло оно обраћање цара.
   Угаки је у дневнику записао да због сметњи није добро чуо говор. Али, разумео је суштину. И никада у животу није осетио већу срамоту. Већ раније се заветовао да ће лично да одлети на последњи задатак. Имао је и циљ. Велику групацију америчких пловила близу Окинаве. Укотвљени су и готово савршена мета.
    Вицеадмирал је себи оправдао непоштовање царевих речи као да до њега још није стигло директно наређење о прекиду ватре и полагању оружја. Око четири сата по подне наздравио је са својим штабом. Сви су били свесни да је у питању последња здравица. Церемонијално је стргао ознаке чина с униформе. Навукао је беле рукавице и узео кратак мач, поклон чувеног адмирала Јамамота. Изашао је на писту.
   На стајанци је било једанаест авиона „суисеи”. Испред сваке летелице, у ставу мирно, стајала је посада. Сви са тракама с излазећим сунцем око главе. Угаки је тражио да са њим крене само пет авиона. Успротивио му се командир ове јединице. Тражио је да полете сви, да јединица у пуном саставу изврши последњи задатак.
    Угаки се окренуо пилотима:
   – Да ли ћете сви за мном?
   Посаде нису оклевале:
   – Да, господине!
  Сви са десном руком у ваздуху, у знак заклетве. Матоме Угаки позирао је за своју последњу фотографију.

Авиони на видику

   Посаде су брзо биле у авионима. Мотори су заурлали. Вицеадмирал је заузео место официра Акијошија Енда. Овоме није падало на памет да пропусти последњи напад, па се  успентрао на крило авиона. Отворио је кабину и угурао се на седиште поред Угакија. Двосед је постао тросед.
   Тако оптерећен, авион је једва полетео и ставио се на чело формације која је кренула ка Окинави. Нешто касније, на аеродром су се вратила три авиона. Пилоти су пријавили квар на моторима. Међу њима није био Угакијев. Његов везиста је у 7:24 послао последњу поруку. Били су надомак Окинаве. Виде флоту и почињу обрушавање.
   У то време посада америчког брода истоварала је залихе на острву Ихејаџима код Окинаве. Заправо, више су пили пиво него што су радили кад су зачули звук авиона у даљини. Како су се летелице приближиле, махали су им. Ови су отворили ватру. Тек тада су људи на броду схватили о чему је реч:
   – Јапанци! Камиказе!
   Погашена су светла на броду, противавионци су ступили у дејство.
   Сви јапански авиони су оборени или су се срушили у море током покушаја да избегну паљбу. Амерички извештаји за тај дан не помињу никакву штету на бродовљу. Само неуспешан напад. Сутрадан је на оближњој плажи нађена кабина једног од јапанских авиона. Унутра су била три леша. Пилот и нишанџија били су у летачким униформама. Трећи човек био је обучен у тамнозелену униформу без чинова. Глава му је била разбијена а рука ишчупана. Поред њега био је кратак мач. Вицеадмирала Матомеа Угакија, последњег камиказу, амерички морнари извукли су из кабине и сахранили на плажи.