Веровање, лудом радовање

ПОШТО СПОМЕНИК АДМИРАЛУ?

Како је извесни Артур Фергусон успео да превари многе богате Американце. И не само то...

Једног лондонског јутра 1923. године богати амерички привредник из Ајове туристички је обилазио Трг Трафалгар и разгледао знаменитости. Биле су то године када је окончан „рат који ће зауставити све ратове”, а Велика депресија још није била ударила на светску економију. Све већи број Американаца обилазио је европске престонице и трошио новац на моду, пиће, коцку и путовања.
   Овај Американац деловао је искрено заокупљен скулптуром адмирала Нелсона, која на високом стубу краси Трг Трафалгар, и дуго ју је посматрао. Тада му је пришао четрдесетогодишњи мушкарац са израженим шкотским акцентом, манирима господина, у уредном оделу и брковима обликованим на начин омиљен у то време. Представио се као Артур Фергусон, запослени Министарства грађевинских послова, и започео разговор о Нелсоновој статуи. Американац није много знао о британској историји, те је помно слушао саговорника, желећи да се новостеченим знањем хвали кад се врати у Ајову. А Фергусон је био надарен говорник. Подробно је описивао подвиге адмирала Нелсона, његову јуначку смрт у Бици код Трафалгара, по чему је трг добио име. Приповедао је о Наполеоновој претњи и поморским херојима којима је посвећен трг, палим у борби за слободу.

Потом је водио туристу и причао му о знаменитостима Лондона, богатој историји и култури, страдањима као и славним данима Империје. Провели су дуже време у разговору, када су се опет дотакли Нелсоновог споменика на стубу који почива на пиједесталу окруженом степеницама и каменим лавовима. Американац је гледао у споменик, док је Фергусон утучено спустио главу и тихо поменуо каква ће бити штета кад га више не буде на том месту. На чуђење саговорника Фергусон је одговорио како је Велика Британија у великим послератним дуговима, посебно према влади Сједињених Америчких Држава, и да је принуђена да распродаје свје културно благо.

   Нелсонова статуа на Тргу Трафалгар, са стубом и лавовима, један је од тих споменика културе, а баш он, Артур Фергусон, због својег положаја у Министарству мора неприметно да послује са могућим понуђачима заинтересованим да је откупе. Влада о томе не жели да јавно говори да не би узбуркала јавност, те све мора да се обави у потаји и да се грађани ставе пред свршен чин. Кад би само могао наћи купца који би ценио вредност ових споменика и опходио се с њима како заслужују. Не краси ли, уосталом, Њујоршку луку већ скоро пола века величанствена статуа посвећена Слободи, коју су направила два Европљанина, Фредерик Август Бартолди и Густав Ајфел.

Американац је брже-боље почео да уверава Фергусона како би управо он могао да у родној Ајови „удоми” Нелсона. Морају се поштовати званични канали и процедуре, био је упоран Фергусон, а биће и много понуђача, иако неки од њих можда желе споменик само као грађевински материјал. Али Американац је био спреман да одмах положи депозит, па чак и да плати пуну цену. Фергусон је замолио да мало сачека док он позове надлежне и провери да ли је могуће одмах реализовати трговину. Убрзо се вратио. Цена споменика је 6.000 британских фунти, ако је купац спреман да одмах преда тражени износ, и мора сам да се побрине око преноса споменика. Американац је пристао и предао је Фергусону готовински чек на доносиоца, након чега су се пријатељски растали.

(НЕ)МОГУЋЕ

   Шкотски писац Дејн Лав написао је преко тридесет књига о историји Шкотске и генеалогије. У књизи „Човек који је продао Нелсонов стуб” бавио се ликом и делом Артура Фергусона, али је изнео озбиљну сумњу да је овај преварант уопште постојао. Није наишао на никакве званичне податке да је преварант под тим именом служио казну у Њујорку, нити да је умро у Лос Анђелесу. Даље, Лав напомиње да се не зна име ниједног превареног, већ се помињу само по националности.
   Поједини писци сагласни су да ове преваре, иако фантастичне, нису немогуће. Артур Фергусон можда је само псеудоним познат историји, док је казну служио под другим именом. А не сме се занемарити ни то да је реч о глумцу који је познат именом и ликом. Преварени су невољно давали исказе где признају да су лако насамарени, и у овом случају вероватно нису остављали податке, што објашњава зашто је осуђен на само пет година за тако крупне прекршаје.

   Већ следећег дана Американац је почео да зове предузимаче из Лондона који би раставили споменик и пренели га до луке. Међутим, сваки је одбијао посао, све док му на крају један од саговорника није предочио да је вероватно преварен. Американац је отишао до Скотланд јарда и пријавио случај, али о свом саговорнику није знао ништа више од имена – Артур Фергусон – као и да је вероватно Шкотланђанин. Када је постало јасно да је реч о превари, Американац је од срамоте одустао од гоњења, па чак није оставио ни име за званичне списе. Чек је био уновчен истог дана кад је написан, а оштећена страна се посрамљено вратила у Ајову.
   Ствар би пала у заборав и све би остало на једном имену, вероватно лажном, да се истог лета нису почели јављати и други туристи из САД, који су тврдили да су насамарени на исти начин. Један је Скотланд јарду пријавио да му је један човек, представљајући се истим именом, продао кулу на Вестминстерској палати са Биг Беном за хиљаду фунти, док је други посведочио да је на исти начин преварен за депозит у износу од две хиљаде фунти за куповину Бакингемске палате. Чак је покушао да уђе на свој новостечени посед, али га је у томе спречила гарда.
Артур Фергусон, заиста из Глазгова у Шкотској, по професији глумац, те је године преварио тројицу америчких туриста продајући знаменитости по Лондону. Могуће да је преварених било више, али срамота је неке од њих вероватно натерала да не пријаве случај, што је чест случај са преварама ове врсте. Али Фергусон је убрзо осетио да је потребно да промени климу, јер Скотланд јард није за потцењивање. Укрцао се на брод и упутио у САД. У земљу наиваца које је тако лако обмањивао.
   Међутим, није било потребно много времена да се име Артура Фергусона поново појави у полицијским списима. У Вашингтону је на сличан начин продао Белу кућу једном богатом тексаском ранчеру. Договорени износ био је чак 100.000 долара за годишњи најам.

И АЛ КАПОНЕ НА МЕТИ

   Још већу славу од Фергусона стекао је чувени „гроф” Виктор Лустиг. Описивали су га као бескрајно допадљивог и углађеног човека, што је био део његове тактике. Доспео је у затвор тек после неколико деценија документованих превара, које укључују и две продаје Ајфеловог торња у старо гвожђе. Највише се ипак „прославио” тиме што је једини човек који је преварио Ала Капонеа. Отишао је код чувеног гангстера и затражио 50.000 долара које би удвостручио берзанским махинацијама. Новац је сачувао нетакнут, да би се после два месеца вратио код Капонеа и рекао да је посао пропао. Потом је пред запањеног гангстера ставио свежањ новчаница да би доказао своје поштење, и признао да је превара пропала а да он не може да задржи новац који није његов. Ал Капоне, ганут поштењем грофа Лустига, из свежња је извукао 5.000 долара и дао их Лустигу да стане на ноге. Та „помоћ” управо је оно на шта је Лустиг рачунао од самог почетка.
  Годинама касније, када је доспео у Алкатраз 1935. године, Лустиг је у вешерници поново срео свог старог другара, Ала Капонеа.

   Фергусон је ухапшен исте године у Њујорку, док је покушао да изведе свој најамбициознији план. У Њујоршкој луци спријатељио се са аустралијским туристом из Сиднеја, коме се у свом маниру поверио да постоји план да се прошири река Хадсон, и да градска власт, чији је он службеник, намерава да прода Кип Слободе, који смета поменутим радовима. Цена, права ситница – 100.000 долара да би Кип Слободе красио луку у Сиднеју. На Фергусонову несрећу, било је потребно неколико дана да би се тражени новац пребацио на рачун, те је морао то време да проведе непрестано покрај своје мете да би онемогућио да са било киме поприча. Током једне од шетњи туриста је замолио једног пролазника да га фотографише, а на слици се нашао и Артур Фергусон.
   Када је сумња превладала, Аустралијанац је отишао у полицију, пријавио превару и властима предао фотографију осумњиченог. Фергусон је ухапшен у Њујорку 1925. године и провео (само) пет година у затвору. Након пуштања на слободу преселио се у Лос Анђелес, где је преминуо 1938. године.