Забавников историјски Забавник

ПОЛИЦАЈАЦ ПРОТИВ ЦЕНЗУРЕ

Ко зна где би завршила комедија младог Бранислава Нушића „Народни посланик” да рукопис није у своје руке узео угледни Таса Миленковић

Нико као Бранислав Нушић није пером тако осликао српску провинцију под владом Обреновића и Београд из првих деценија прошлог века и између два рата. Почео је стиховима, али је брзо прешао на комедију. Најзад, постао је највећи српски комедиограф. Био је и академик.
   Његова дела и данас владају домаћим позориштима. Поживео је седамдесет четири године. Рођен 1864. године, видео је и доживео много.

Утицај породице Илић

   Једну од својих најбољих позоришних комедија – „Народни посланик” – написао је када му је било само деветнаест година.
   Седам година пред смрт сећао се:
   „Први комад који сам написао с намером да га предам Народном позоришту био је 'Народни посланик'. Па ипак, зазорно ми је било да се у својој деветнаестој години јавим позоришној управи и тражио сам ко би ме на то охрабрио. То охрабрење дошло ми је из куће Илића из које је тада ницао многи књижевни подстицај и многи покрет...
   Песничка кућа Илић била је осамдесетих година 19. века једини књижевни клуб у престоници...
   Кроз ту кућу, на којој су и дању и ноћу врата била отворена, прошло је неколико генерација књижевника... Почевши од Матије Бана, Љубе Ненадовића, Чеде Мијатовића, Ђорђа Малетића, Владана Ђорђевића, Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Лазе Лазаревића, Милорада Шапчанина, Милована Глишића, Симе Матавуља, Светолика Ранковића...
   Мене је у кућу Илића увео Војислав, с којим сам још од 1880. године друговао... У машти шеснаестогодишњег младића та кућа је изгледала као неки чаробни замак... Стари Јово Илић, Таткана, како су га звала деца, а крај њих и сви ми остали, био је тада још врло крепак старац...
   Најстарији од браће Илића, Милутин, када сам ја дошао у њихову кућу, није био у Београду. Био је у неком срезу београдског округа срески старешина и често је долазио, а често и губио службу, те се досељавао у Београд... Драгутин Илић, први по Милутину, био је тада већ заогрнут једним вишим ореолом. Поета... Драгутин Илић је у ствари био представник куће Илића и Таткана, који је имао пуно нежних осећања за Војислава, једино би с Драгутином разговарао и о политичким, и о литерарним и о породичним пословима...
   Војислав, трећи Илић, био је тада, када сам га ја први пут познао, младо и голобрадо момче које су тада у кући одмила звали 'Ћела' због врло ретке косе у детињству. Војислав је у кући сматран и пажен као мезимац јер је његов млађи брат Жарко био нека врста одметника који се дружио са Палилулчићима и ишао с њима у оне знамените битке београдске дечурлије...
   Између мене и Војислава било је толико поверљивих, толико присних односа да је сасвим природно што сам се ја њему обратио и поверио да сам написао једну шаљиву игру и њему оставио да окупи друштво пред којим бих ствар прочитао...”

Управников страх

   Тако у својим сећањима казује Бранислав Нушић. Притом, Војиславу Илићу он није напоменуо да се та шаљива игра насловљена „Народни посланик” подругљиво обраћа и власти и корупцији, поготово у време крваво угушене Тимочке буне. Ипак, Војислав се заложио за свог пријатеља Бранислава, узео рукопис и у својој кући искористио присуство брата Милутина, познатог сатиричара Владимира Јовановића и типографа и социјалистичког песника Косте Арсенијевића.
   Била је јесен 1883. године. Војислав је полако читао „Народног посланика”, а тројица присутних, који су чинили праву „цензорску комисију”, пажљиво су слушала.
   Милутин и Владимир изјавили су да у комаду има литерарних вредности, док је типограф Арсенијевић био одушевљен.
   – То, браћо, то, тако их треба исмевати! – узвикнуо је.
   Војислав је пренео Браниславу Нушићу мишљење окупљених слушалаца, што је овога охрабрило, али не и убедило да ће управа Народног позоришта прихватити и извести комедију. Тим више што је управник позоришта тада био књижевник Милорад Шапчанин, зет Лазе Лазаревића, оданог властима, поданика и по послу и по души.
   Шапчанин се бринуо да јавна реч изговорена с позоришних дасака не сме ни у примисли да се руга режиму, а текст „Народног посланика” био је малтене права револуција! Прочитао је текст и ухватио се за главу. Глатко би га одбио, али баш у то време у јавности се дигла бура и против њега и против управног одбора позоришта што на репертоару нема домаћих текстова.
   Шапчанин се нашао на мукама: с једне стране требало је штитити власт, а опет, као књижевник, веома је држао до јавне речи. Нашао је соломонско решење: даће текст „Народног посланика” књижевницима Миловану Глишићу и Лази Лазаревићу. Нека прочитају рукопис и са стране упишу своје примедбе, а на крају обавезно да дају стручно мишљење о делу. Па како они кажу, само да се он „покрије”.
   Једне вечери код Лазе Лазаревића нашли су се на седељци Шапчанин, Љуба Ковачевић и Владан Ђорђевић, чланови позоришног одбора. Ћаскало се о разним темама, па Ђорђевић упита Лазу Лазаревића:
   – Бога ти, Лазо, прочита ли ти „Посланика”?
   – Прочитах! – одговорио је књижевник.
   – Па, шта велиш, ваља ли чему?
   – Ваља, то је добар домаћи пасуљ али без запршке! – духовито је одговорио Лазаревић, на шта је Владан одмах узвратио:
   – Море, ако је добро скуван и ако се да сварити, лако ћемо му дати мало запршке!

Скрати и ублажи!

   На корицама рукописа мишљење о тексту први је својеручно исписао Милован Глишић:
   „Добро, погдешто скратити и ублажити, а исправити језик.”
   Лаза Лазаревић био је опширнији:
   „Почетнички и младићки посао, али заслужује сву пажњу. С нешто коректуре и прераде ваљана је принова новој драми. Обраћам пажњу управи да са пуно обзира прихвати младога писца који обећава будућег комедиографа.”
   Све то Шапчанину није било довољно. Јесте, сада је био „покривен” стручним мишљењем, али власт је власт, а властима се не гура прст у око. Позвао је Бранислава Нушића на разговор. Седели су у Шапчаниновој канцеларији, а он је очински саветовао Нушића да мало ублажи текст, понешто промени, па прилично тога и баци!
   Схватио је Нушић да од „Народног посланика” не треба да остане ни камен на камену. Ипак, прихватио је савет и узео текст на прераду. Прерадио га је и вратио Шапчанину. Овај је био задовољан, затим је изјавио да је комад стављен на репертоар Народног позоришта, а онда једног дана рекао да треба још мало да одстоји у фиоци док се тренутне политичке прилике мало не измене!
   Тако је одисеја „Народног посланика” почела по фиокама. Најпре је Шапчанин послао текст под поверљивом шифром Министарству полиције, тражећи мишљење. Пита може ли текст да се схвати као провокација или бар као повод за разнолике противдржавне испаде!
   Несрећни Шапчанин знао је да ће „Народни посланик”, доспевши у полицију, бити заведен под бројем, а онда шетати од ћате до ћате или, увезан канапом, чамити на некој полици заборављен од свих!

Није посланик будала!

   Ко зна у којој би прашњавој архиви завршио „Народни посланик” да сасвим случајно није доспео у руке полицајца Тасе Миленковића који је волео књижевност и сам покушавао да пише. Таса је обрисао прашину са рукописа, пажљиво га препаковао и лично однео у Народно позориште. Истовремено, притисак на Шапчанина што не ставља на репертоар домаћа дела није јењавао, напротив. Столица му се клатила, а како му је било веома стало да остане управник Народног позоришта, он је заказао састанак позоришног одбора за 27. март 1888. године. Одбор је радио на самој позорници, пред публиком.
   Шапчанин се правдао и као доказ да се домаћа дела углавном баве подругивањем навео Нушићеву комедију у којој је народни посланик приказан као будала. А међу народним посланицима, вели он, има и сељака и занатлија. Зар су блесави, питао се!
   Шапчанин је поступио веома лукаво јер није навео да је пре седнице звао Нушића и понудио му да у замену за „Народног посланика” напише други комад што је Нушић и учинио написавши „Сумњиво лице”.
   Ништа Нушићу није ишло наруку. Управо после Шапчанинове беседе и расправе у београдској јавности, српски комедиограф допао је робије због једне песме којом је исмевао двор. Шапчанину није требао бољи доказ.
   И „Народни посланик” и „Сумњиво лице” остали су да чаме и чекају боље дане за извођење.
   Остало је историја. Нушићеве комедије и данас се изводе где год се говори и разуме српски језик. И ништа нису изгубиле на својој актуелности. Напротив.