За читање и уживање / Хорхе Луис Борхес

ПОКОЈНИК

Да се обичан кавгаџија из предграђа Буенос Ајреса, који се може похвалити једино умишљеном срчаношћу, запути у непрејахане пустаре на граници с Бразилом и постане кријумчарски вођа, унапред се чини немогућим. Управо таквим сумњалима желим да испричам судбину Бенхамина Оталоре, данас можда потпуно заборављеног у четврти Балванера, а који је скончао како је и живео – од метка, на граници државе Рио Гранде до Сул.
   Око 1891. Бенхамин Оталора има деветнаест година. Момак је ниског чела, искрених светлих очију, стамен као да је Баск. Вешт убод ножем открива му да је храбар човек; не узбуђује га супарникова смрт, као ни неодложан бег из Републике. Обласни моћник даје му писмо за неког Уругвајца Асеведа Бандеиру.
   Оталора се укрцава на брод, пловидба је бурна и шкрипава. Сутрадан лута улицама Монтевидеа, пун неизрециве и подсвесне туге. Не затиче Асаведа Бандеиру. Око поноћи, у неком складишу у четврти Пасо дел Молино, присуствује обрачуну између гонича стоке. Севне нож; Оталора не зна коме да се приклони, али га привлачи сама драж опасности, као друге картање или музика.
   Одбија, у оном метежу, један низак убод који неки надничар хоће да зада човеку с црним цилиндром и пончом. Касније се испоставља да је баш то Асеведо Бандеира. (Оталора због тога цепа писмо, јер би радије да припише заслуге искључиво себи.)

Иако робустан, Асеведо Бандеира одаје неодредљив утисак патворености. На лицу му се препознају Јеврејин, црнац и Индијанац; у држању, мајмун и јагуар; ожиљак који му бразда лице само је додатни украс, као и црни чекињави бркови.
   Заметнута у пијанству, кавга престаје како је и започела – брзо. Оталора пије с гоничима, с њима одлази на бекријање, а кад стигну до неке велике куће у Старом граду, јутро је већ поодмакло. У задњем дворишту, на земљаном поду, простиру јахачку опрему да спавају.
   Помућене свести, Оталора пореди протеклу ноћ с претходном. Сад, ето, већ гази по чврстој земљи, међу пријатељима. Додуше, пече га савест јер не жали за Буенос Ајресом. Спава до молитве, кад га буди гонич који је, припит, насрнуо на Бандеиру. (Оталора се присећа да је и тај човек поделио с њима бучну и веселу ноћ и да га је Бандеира посадио себи с десне стране и непрестано га терао да пије.)
   Човек му каже да га газда тражи. У радној соби која гледа на улазни трем (Оталора никад раније није видео трем с бочним вратима) очекивао га је Асеведо Бандеира у пратњи једне белопуте, риђокосе жене презривог погледа. Бандеира га одмерава од главе до пете, нуди му чашицу ракије, понавља да цени његову срчаност, предлаже му да се придружи осталима који крећу на север да доведу стоку. Оталора прихвата – у зору већ јашу ка Такуарембу.

За Оталору отад започиње другачији живот, испуњен непрегледним свитањима и данима прожетим коњским мирисом. Такав живот је за њега нов и понекад неиздржљив, али му брзо улази у крв, јер као што људи других народа поштују и предосећају море, тако и ми (па и овај који плете ове симболе) чезнемо за неисцрпном равницом која одјекује под копитима.
   Оталора је одрастао у четвртима таљигаша и киријаша; за мање од године дана постаје гаучо. Учи да јаше, да гони стоку, да коље, да барата ласом и везаним куглама за обарање стоке, да одоли сну, олујама, мразу и сунцу, да нагони звиждуком и повиком. Само једном током тог науковања среће Асеведа Бандеиру, али стално на њега мисли, зато што бити Бандеирин човек значи изазивати страхопоштовање и зато што после сваке зналачки изведене акције, гаучи кажу да Бандеира то ради боље.
   Неки мисле да је Бандеира рођен на супротној обали Куареима у бразилској држави Рио Гранде до Сул. Уместо да му њене густе прашуме и мочваре, та замршена и бескрајна даљина, окрње углед, само му нејасно иду у прилог. Оталора постепено увиђа да су Бандеирини послови многобројни и да међу њима кријумчарење заузима прво место. Гонич стоке значи исто што и бити му слуга; Оталора одлучује да постане кријумчар.
   Два његова друга једне ноћи треба да пређу границу да би пренели пошиљку ракије; Оталора изазива једног од њих, рањава га и заузима његово место. Гони га славољубље, али и нејасна приврженост.
   – Нека човек напокон схвати да вредим више од свих његових Уругвајаца заједно – размишљао је.

Још једна година ће проћи пре но што се Оталора врати у Монтевидео. Обилазе прво предграђа, потом сам град (који Оталори изгледа превелик); долазе у газдину кућу; људи простиру јахачку опрему у задњем дворишту. Протичу дани, а Оталора никако да види Бандеиру. Говоре, усплахирени, да је оболео; један црнац се обично пење у његову спаваћу собу с прибором за справљање матеа. Једног поподнева ту дужност добија Оталора. Нешто му говори да је понижен, али осећа и задовољство.
   Спаваћа соба је готово празна и замрачена. Балкон је окренут на западну страну, на дугом столу блистају разбацани бичеви, корбачи, опасачи, ватрено и хладно оружје, прастаро огледало са замућеним стаклом. Бандеира лежи наузнак; бунца у сну; сунчева светлост оштро га оцртава. Пространи бели кревет као да га чини ситним и мрачним. Оталора запажа седе власи, умор, млитавост, бразде. Бесан је што им заповеда такав старкеља. Помишља да би један једини ударац био довољан да га докусури. Тад опажа у огледалу да је неко ушао. Била је то риђокоса жена – боса и разголићена, посматра га с охолом радозналошћу. Бандеира се усправља; док говори о сеоским пословима и пије мате за матеом, прстима се поиграва са жениним плетеницама. Она му дозвољава да се удаљи.

Хорхе Луис Борхес (1899–1986) био је вишеструко награђиван аргентински писац кратких прича који је пресудно обележио хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове. Његова најпознатија дела јесу збирке кратких прича „Универзална историја бешчашћа” (1935), „Маштарије” (1944), „Алеф и друге приче” (1949) и „Лавиринти” (1962).
У 55. години живота потпуно је изгубио вид, па је, напустивши прозне жанрове, мајци диктирао песме, које је лакше могао да памти.


   Неколико дана касније наређено им је да крену на север. Стижу на неко забачено имање, каквих у бескрајној равници има посвуда. Нигде ни дрвета ни потока, сунце пржи од изласка до заласка. У каменим оборима пребива рогата, усукана стока. Тај јадни посед зове се Суспиро.
Оталора чује, седећи с надничарима, да Бандеира ускоро долази из Монтевидеа, јер се неки странац, новопечени гаучо, превише завластио. Оталора схвата да је у питању шала, али му прија што се већ могу тако шалити. Касније сазнаје да се Бандеира завадио с неким политичким главешином и да му је овај ускратио подршку. Допада му се та вест.
   Пристижу шкриње с пушкама, сребрни бокал и лавор за женину собу, завесе од густог дамаста. Једног јутра с брда се спусти натмурени јахач Улпијано Суарез, зарастао у браду и огрнут пончом. Асеведу Бандеири дође телохранитељ – капанга. Штур је на речима и говори бразилски. Оталора не зна да ли да његову уздржаност припише непријатељству, презиру или, напросто, дивљаштву. Зна, међутим, да за остварење плана који кује мора да придобије његово пријатељство.

Након тога у судбину Бенхамина Оталоре уплиће се један црноноги риђан којег с југа доводи Асеведо Бандеира и који на подседлици оперваженој јагуаровим крзном носи сребром оковано седло. Тај врли коњ симбол је газдиног ауторитета и стога младић жуди за њим, а и за женом ватрене косе. Жена, седло и риђан знамење су човека којег тежи да уништи.
   Бандеира вешто влада умећем све суровијег застрашивања, пакленом тактиком постепеног унижавања саговорника, и то мешајући шалу и збиљу. Оталора решава да примени тај двосмислени метод на тежак задатак који је намеран да оствари. Решава да полако преузме место Асеведа Бандеире.
   У данима кад им прети заједничка опасност, задобија Суарезово пријатељство. Поверава му свој план и овај обећава да ће му помоћи. Оталора Бандеири ускраћује послушност – његова наређења заборавља, исправља, изокреће. Цела васељена као да се ставља у службу његове завере и убрзава догађаје.
   Једног дана долази у пољима Такуарембоа до пушкарања с људима из Рио Грандеа и Оталора ускаче на Бандеирино место да руководи Уругвајцима. Метак му прострељује раме, али се те вечери све мења. Враћа се на Суспиро на газдином риђану, неколико капи његове крви попрска јагуарову кожу и спава са женом блиставе косе.
    Бандеира, упркос свему, и даље слови за вођу. Издаје наређења која се не извршавају. Оталора га не дира, како из сажаљења, тако и из навике.

Последњи призор ове приче одиграва се у метежу последње ноћи у години 1894. Момци из Суспира једу тек заклано јагње и пију кавгаџијску ракију; један од њих бесконачно на гитари растеже мучну милонгу. У челу стола пијани Оталора диже здравицу за здравицом у изливима одушевљења, док нарастајућа вртоглавица најављује његову неумитну судбину.
   Бандеира без речи седи међу онима који кличу и пушта да тече бучна ноћ. Кад одбије дванаест, устаје као неко ко се присетио какве обавезе. Устаје и тихо куца на женина врата. Ова му одмах отвара, као да је то и чекала. Излази овлаш одевена и боса. Мазним, а промуклим гласом, газда јој наређује:
   – Пошто се ти и онај из Буенос Ајреса толико волите, мораш сместа да га пољубиш, пред свима.
   Додаје и једну сурову псовку. Жена би да се одупре, али је два мушкарца хватају за руке и бацају на Оталору. Сва уплакана, она га љуби по лицу и грудима. Улпијано Суарез држи уперен револвер. Пре но што ће умрети, Оталора схвата да су га издали од самог почетка, да је био осуђен на смрт, да су му допустили да осети љубав, власт и победу само зато што су га сматрали покојним, само зато што је за Бандеиру одавно био мртав.
   Суарез, готово презриво, опали.

Број: 3649 2022.
Аутор: Са шпанског превео Радивоје Константиновић
Илустратор: Драган Максимовић