За читање и уживање - Марсел Швоб

ПОКАХОНТАС

Покахонтас је била кћи краља Повхатана, који је столовао на престолу направљеном као кревет, покривен одором од зашивених кожа пацова, чији су сви репови висили. Одрасла је у кући прекривеној асурама, међу свештеницима и женама чије су главе и рамена били обојени јарко црвено и који су је забављали бакарним чегртаљкама и звечкама звечарке. Намонтак, верни слуга, бдио је над принцезом, усклађивао њене игре.
    Понекад су је водили у шуму крај велике реке Рапаханок, а тридесет нагих девица играле су да би је разонодиле. Биле су обојене разним бојама и опасане зеленим лишћем, на глави су носиле јареће рогове, а видрину кожу око струка и, машући тојагама, скакале су око пуцкетаве ватре. Кад заврше игру распршивале су пламен и пратиле принцезу при светлости угарака.
   Године 1607. Покахонтасину земљу узнемирили су Европљани. Изгладнели племићи, варалице и копачи злата пристали су на реци Потомак и подигли колибе од дасака. Колибама су дали име Џејмстаун, а своју колонију су назвали Вирџинија. Тих година Вирџинија је била само бедна мала тврђава саграђена у заливу Чипспик, усред земаља великог краља Повхатана. Колонисти су изабрали председника, капетана Џона Смита, који је у своје време јурио за пустоловинама све до Турака. Лутали су стењем и живели од морских шкољака и од оно мало пшенице колико су могли да добију трговином са домороцима.
   Прво су их примили врло свечано. Свештеник дивљака изишао је пред њих и свирао у фрулу од трске, носећи на глави венац од срндаћевих длака обојених црвено и везаних у ружу. Тело му је било обојено јаркоцрвено, а лице плаво, кожа посута шљокицама од изворног сребра. Онда седе безизразна лица на асуру и попуши лулу дувана. Потом остали, обојени у црно, и црвено, и бело, а неки у по боје, образоваше четвороугаону поворку и певали су и играли пред својим идолом Оки, сачињеним од змијских кожа испуњених маховином и украшених бакарним ланцима.

Али после неколико дана, капетан Смит, испитујући из чамца реку, одједном би нападнут и везан. Уз ужасне урлике одведоше га у дугу кућу, где га је чувало четрдесет дивљака. Свештеници, с очима обојеним црвено, а лица црног, избразданог дебелим белим цртама, опколише кућу под стражом двоструким кругом ватре с траком брашна и зрна жита. Потом Џона Смита одведоше у колибу краља Повхатана, који је на себи имао одору од крзна, а онима око њега коса је била украшена птичјим паперјем. Једна жена донесе капетану воде да опере руке, а друга му их обриса гужвом перја. Међутим, два црвена дива спустише два равна камена пред ноге Повхатана. А краљ диже руку, дајући знак да Џона Смита положе на то камење и да му смрскају главу ударцима маља.

Марсел Швоб (1867–1905), писац збирки „Подвојено срце” (1891), „Краљ под златном маском” (1892), „Монелова књига” (1894), „Имагинарне биографије” (1896), из које је прича коју објављујемо, као и „Дечји крсташки рат” (1895) – звезда је чијим се сјајем оријентишу само малобројни путници кроз француску књижевну уметност поткрај 19. века. Као врсни познавалац античке и енглеске књижевности, извршио је знатан утицај на Рилкеа, Фокнера, Борхеса и многе друге ствараоце.

    Покахонтас је имала само дванаест година и провукла је стидљиво лице између намазаних саветника. Она јаукну, притрча капетану и стави главу уз његов образ. Џону Смиту је било двадесет и девет година. Имао је велике праве бркове, лепезасту браду, а лице му је било орловско.
   Рекоше му да је име краљеве девојчице, која му је спасавала живот, Покахонтас. Али то није било њено право име. Краљ Повхатан закључи мир са Џоном Смитом и пусти га на слободу.

Годину дана касније капетан Смит се улогорио са својим људима у шуми крај реке. Ноћ је била мрачна, упорна киша је покривала сваки звук. Изненада Покахонтас додирну раме капетана. Прошла је сама кроз ужасан мрак шуме. Она му шапну да њен отац намерава да нападне Енглезе и побије их док буду за вечером. Преклињала га је да бежи ако му је живот мио. Капетан јој понуди стаклене ђинђуве и траке, али она је плакала и рекла да се не усуђује. И побеже, сама, у шуму.
   Идуће године Џон Смит паде у немилост код колониста и 1609. укрцаше га пут Енглеске. Ту је писао књиге о Вирџинији у којима је објашњавао положај колониста и причао своје доживљаје. Око 1612. неки капетан Аргал, који је отишао да тргује с Потомцима (то је народ краља Повхатана), оте на препад принцезу Покахонтас и одведе је у затвор на свом броду као таоца. Краљ, њен отац, био је огорчен, али му је нису вратили. Тако је чамила као заробљеница све до дана кад се један прави племић, Џон Ролф, у њу заљубио и њом се оженио. Венчали су се априла 1613. Кажу да је Покахонтас признала своју љубав једном од своје браће кад је дошао да је обиђе. Стигла је у Енглеску јуна месеца 1616. где је у друштву владала велика радозналост и жеља да је виде. Добра краљица Ана прими је нежно и нареди да се гравира њен портрет.

Капетан Џон Смит, који је требало да поново крене у Вирџинију, дође да јој се поклони пре укрцавања. Није је видео од 1608. Имала је тад двадесет и две године. Кад он уђе, она окрете главу и сакри лице, не одговарајући ни мужу ни својим пријатељима и усами се нека два или три часа. А тада позва капетана. Диже поглед и рече му:
    – Обећали сте Повхатану да ће оно што буде ваше бити и његово, он је поступио исто тако; као будући странац у његовој домовини, звали сте га отац, а пошто сам странкиња у вашој земљи, ја ћу вас тако звати.
    Џон Смит се извини због етикеције, јер је била краљева кћи. Она настави:
   – Нисте се плашили да дођете у земљу мог оца и уплашили сте га и све његове људе, изузев мене. Плашите ли се можда да вас овде називам оче мој, и бићу заувек из исте домовине као ви. Тамо су ми рекли да сте мртви...
   И повери сасвим тихо Џону Смиту да јој је име Матоака. Из страха да ће је се враџбинама докопати, Индијанци су странцима дали лажно име: Покахонтас. Џон Смит оде за Вирџинију и никад више није видео Матоаку. Она се разболела у Грејвсенду почетком идуће године, убледела и умрла. Није напунила ни двадесет и три године.

Њен портрет је окружен натписом: Matoaka alias Rebecca filia potentissimi principis Powhatani imperatori Virginiae. Јадна Матоака имала је чојани висок шешир са два венца бисера, крути чипкани оковратник и држала је лепезу од перја. Лице јој је омршавило, јагодице су биле дуге, а очи крупне и благе.