ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ПОД ВОДОМ, У КЛОПЦИ!

Струја је све брже носила кајак. Неколико метара испред, испречила се гомила грања. Вирови на све стране. Није било начина да је избегне...

Тридесетогодишњи Сергеј Зиновјев од ране младости вози кајак. Готово да није било веће воде у Русији а да се као кајакаш није окушао на њој. Скупљао је искуство, а када је осетиода је  довољно спреман, одлучио је да крене пут Алтајских планина, на југозападу Сибира. Тамошње реке биле су му изазов о коме је до тада могао само да чита или гледа на телевизији. Брзе, хладне реке као створене за спуст кајаком. Зато се Сергеј у пратњи другара Николаја крајем јула прошле године нашао на обали реке Аргут. Водич их је одвео до места које је деловало као створено за неколико дана пустоловине. Брзаци, па мало мирнија вода, па још жешћи спуст.
   Решили су да покушају на мирнијем делу. Подигли су логор, спустили кајаке у воду и ускочили у њих. Водич их је упозорио да не потцењују реку, с обзиром на то да је лето било кишовито, и да с планина долази много већа количина воде него што је уобичајено. Чак им је показао један део реке који је пенио. Изгледало је као да кључа. Ништа, избегаваће такве деонице, макар док се мало не навикну. А онда, нема препреке за њих. Водич их је упозорио и на наносе дрвећа и разног другог ђубрета, који на неким местима преграђују водоток и малтене праве бране. То за неискусне кајакаше уме да буде замка, али њих двојица никако нису себе сматрали неискуснима.
   Како су се нашли на води, схватили су да су ипак потценили моћ реке. Чак и они делови који су деловали мирно били су врло опасни. Николај је успео да преврне кајак после свега неколико метара. Струја га је повукла и очас посла нашао се у води. Сергеј му је помогао да се искобеља. Уследило је сушење и пресвлачење, па повратак на воду.
   Сада су одмакли неколико стотина метара. Струја се појачавала, толико да је Сергеј остао без весла. Могао је само да гледа како га матица односи негде низводно. Некако је успео да се искобеља на обалу. Кајак на леђа, па до логора. А тамо га чека Николај, мокар. Биће да је река ипак мало изнад њихових могућности. И он је остао без весла. На сву срећу, имају резервна. Само, ако њих погубе, експедиција је завршена. Зато ће сада да буду знатно опрезнији.
   Следећи дани пролазили су без недаћа. Изашли би на воду, полако се спуштали, кротили брзаке. Не само да су их кротили, већ су их и избегавали колико год су могли. И успевало им је.

Тако све до осмог дана. Сергеј је испредњачио. Наишао је на мало острво, које је делило речни ток на пола. С једне стране је већ прошао нешто раније, а ту је вода била мирна. Можда и превише мирна за његов укус. Зато сада иде на другу страну. Како је заобишао острво, схватио је да је направио грешку. И то ону која врло лако може кобно да се заврши. Педесетак метара испред стајао је нанос грања. Баш посред тока. Гране су биле повелике, испреплетане, а у средини је Сергеј могао да види повелики балван. Све то је творило праву брану. Баш она опасност на коју их је упозорио водич. А сада је било прекасно да пристане уз обалу.



   Струја је носила кајак ка брани. Сергеј је могао да види да му се балван муњевито приближава. Штрчао је из барикаде, уперен право ка кајаку. Ако налети на њега, то ће бити крај. Пробуразиће кајак, а вероватно и кајакаша. Струја је прејака, не може да маневрише. Весло делује потпуно бескорисно. Не може чак ни да покуша њим да ублажи ударац, пући ће попут чачкалице. Река га је усисавала ка брани. Покушао је да кану окрене постранце, да макар тако налети на дрво. Само да успе да се измакне од оног претећег балвана. Ако и удари у други део бране, ваљда неће бити толика штета.
   Ускоро је схватио да није баш тако. Махнитим покретима успео је да скрене кајак с главне струје. Помислио је да је сада безбедан. Готово да се пустио. Вода га је нанела на грање. У тренутку удара схватио је да то баш и није била добра замисао. Испод препреке правио се вир, вода је ковитлала и пенушала. Осетио је како усисава чамац. А за чамцем је подлетео и он.

Чим се нашао у води, погледао је нагоре. Не види ништа, најмање небо. Само испреплетане гране. Покушавао је да се ухвати за неку. Била је крта, па му је остала у руци. Вир га је усисавао све дубље. Схватио је да ће брзо остати без ваздуха. Грчевито је покушавао да се искобеља, да исплива. Без успеха. Плућа хоће да експлодирају, а он је све дубље. Тада је под ногама осетио дно. Није било друге, него да се из све снаге одбаци. Кренуо је ка површини. Зарадовао се да је агонија завршена. А горе, опет грање. И још га је струја вукла дубље у тај сплет.
   Како је на тренутак изронио, грчевито је удахнуо ваздух. Осетио је нешто сланкасто у устима. Док се једном руком хватао за доњи део бране, другом је прешао преко лица. Крв! Зарадио је посекотине када је испливао. Оно грање га је искасапило по лицу. Али му је то, док се борио за ваздух, била последња брига. Струја га је опет повукла у дубину.
   Негде је решио да мора да се пусти. Можда га сама река избаци с друге стране. Та мисао је трајала свега тренутак. Схватио је да врло лако може да заврши на оштром камењу с друге стране. Зато, мора да исплива на брану, како год зна и уме. То му је једина шанса. Решио је да се бори. Док га је матица вукла, млатарао је рукама. Одједном, осетио је грану под шаком. Ухватио се. Деловала је прилично чврсто. Полако се повлачио, само да му лице остане изнад воде. Онда ће да се вере даље.
  То му је и пошло за руком. Грана је издржала. Свако мало вода би га потопила, али се борио. Миц по миц, центиметар по центиметар. Само оно дрво није пуштао из руке. Другом је тражио још један ослонац. И нашао га. Сада се полако повлачио нагоре. Схватио је да је близу циља. А када је изнад себе угледао небо, већ је био напољу. Само, како се узверати на набацано грање. Један погрешан корак, и поново би се нашао у води. Последњи пут, вероватно.

Ослонио се на зид од грања, колико да се одмори. Деловао је прилично чврсто, као да ће издржати његову тежину. Минут-два касније, почео је да се пење. Опет, врло полако. Само да тај сплет издржи. Извукао је тело и ослонио се на дрва. Ништа се није десило, није се сручио назад у воду. Минут касније, лежао је на брани. Успео је. Само, како сада до обале?
   Чим је колико-толико дошао себи, почео је да урла. Надао се да је Николај негде у близини, и да ће га чути. Заиста, десетак минута касније, овај се појавио. Појурио је ка невољнику. Сергеј га је зауставио, повикао му да не мрда. Ако и он неопрезно улети у воду, обојица су у великом шкрипцу. Зато, нека крене полако, корак по корак. Ако дође на неколико метара, може да добаци конопац који је имао код себе. Затим, полако да га извлачи на обалу. И даље вребају стене испод воде.
   Тако је и било. Николај је ушао у плићак, па кренуо напред. Добацио је конопац. Сергеј га је ухватио тек из трећег покушаја. Обмотао га је око струка, и полако се отиснуо с грања. Николај је вукао, сасвим полако. Савладавали су метар по метар. Коначно, обојица су се нашла на обали. Обамрли од напора, али коначно на сигурном.
   Даље их је пут нанео у логор. Опет је следовало сушење. Неко би помислио да их је прошла воља за речним пустоловинама. Никако. Остали су на Алтају још десетак дана. А оно налетање на брану сваком је могло да се деси.