Правда је спора и (не)достижна

ПОБЕДА ЦРНОГ МОЈСИЈА

Сви су изгледи да ће се ускоро на новчаници од 20 долара наћи лик тамнопуте Харијет Табман, заслужне за ослобађање више стотина робова.

Замисао није потекла од нове администрације новог америчког председника Џозефа Бајдена. Током мандата председника Барака Обаме министар финансија Џек Лев 2016. године предложио је стављање портрета Харијет Табман (1822–1913) на предњи део новчанице од 20 долара, где се сада налази слика Ендруа Џексона (1767–1845), седмог америчког председника. Џексон, познат и као робовласник, требало је да буде померен на задњу срану где је сада приказана Бела кућа. Намера је била да се новчанице појаве прошле године када се обележавао век сифражеткиња (бораца за право гласа за жене) и увођења 19. амандмана америчког Устава којим се влади забрањује да женама одбије право на гласање.
   Победа Доналда Трампа на изборима 2016. година пореметила је све планове. Трамп је у Овалном кабинету у Белој кући држао портрет Ендруа Џексона кога је изузетно поштовао, а покушај да се промени изглед новчанице од 20 долара назвао је „чистом политичком коректношћу”. Чим је на његово место дошао Џозеф Бајден предлог се поново нашао на дневном реду. На њему се већ увелико ради.

Бичевање уместо доручка

   Заслуге Харијет Табман оставиле су неизбрисив траг у мрачном раздобљу историје када је већина тамнопутих становника у САД живела без готово икаквих људских права и достојанства. Схвативши у једном тренутку да постоје само два избора – слобода или смрт – Харијет је смогла снаге не само да побегне од својих господара већ и да настави да се бори за сународнике. Захваљујући беспоштедној борби, стекла је надимке Црни Мојсије и Мојсије Њеног Народа.
   Рођена као Араминта „Минти” Рос, у округу Дорчестер у савезној држави Мериленд, и сама је још у детињству спознала суровости живота на великом имању породице Бродерс. Док није довољно ојачала да би се бавила тежим пословима, била је задужена да чува бебу извесне госпође Сузан. Сваки пут када би газдарица чула да беба плаче, Харијет је кажњавана бичевањем. Сама се у каснијим годинама присетила да је једног дана само пре доручка била бичевана пет пута. Оставило је то телесне ожиљке за цео живот, али јој није сломило дух.
   Прве знаке отпора показала је као дванаестогодишњакиња када је покушала да спречи свог господара да казни роба који је покушао да побегне. Власник је бацио металну куглу и погодио је у главу. И поред страшних повреда и крварења остављена је без медицинске неге два дана. Последице повреда биле су честе главобоље, као и чудне визије и живописни снови које је тумачила као божанске поруке.
   Иако, по закону, робовима није било дозвољено да се венчају, Харијет се 1844. године удала за ослобођеног црнца Џона Табмана. Након смрти њеног власника Едварда Бродерса, знала је да ће вероватно бити продата и да је чека још неизвеснија судбина. Зато је одлучила да побегне с браћом 1849. године, али су је убрзо  наговорили да се врате. Други пут је то учинила сама, решена да никад више не буде нечије власништво, макар је и убили. Супруг је одбио да јој се придружи.
   Успела је да се сретне с људима из такозване Подземне железнице, организације која је одбеглим робовима помагала да пређу на слободну територију за тамнопуте, на северу САД. Годинама касније, присетила се преласка у Пенсилванију: „Кад сам открила да сам успела да побегнем на слободну територију за нас црне боје коже, погледала сам руке да видим да ли сам иста особа. Нисам била јер сам први пут приметила да Сунце излази попут злата кроз дрвеће и преко поља, а ја сам се осећала као да сам на небу.”
   Примирила се у Филаделфији, где је радила разне послове и штедела. Ипак, тиштило ју је то што су бројни чланови њене породице и даље живели у суровим условима. То ју је и натерало да се врати у Мериленд и поред бројних опасности. Успела је да спасе сестру и њено двоје деце, као и брата Мојсија, и одведе их на сигурно, у Филаделфију. Тада је и схватила шта је њен нови позив и није имала намеру да се заустави.

Смрт је била бржа

   Постала је најуспешнији „кондуктер” у Подземној железници. Научила је где се налазе сигурне куће и скривене мреже путева по градовима како би што лакше одвела одбегле робове на сигурно. Током једанаест година више пута се враћала у Мериленд у улози спасиоца. Успут је научила неке корисне трикове. С групом робова најчешће је бежала суботом јер објаве о њиховим нестанцима у новинама нису излазиле пре понедељка. Давала је бебама седативе како њихов плач не би узбунио гониоце и открио где се крију. Уз себе је увек имала пиштољ. Ако би неко од бегунаца из групе због изморености изразио жељу да одустане и да се врати, Харијет би уперила пиштољ и рекла: „Или ћеш да будеш на слободи или ћеш да умреш.”
   Извори кажу да је у деветнаест оваквих подухвата спасла око 300 тамнопутих робова. Међу њима су били и њени стари родитељи и више чланова породице. И никада није изгубила ниједног путника. Због толиког успеха робовласници су јој уценили главу на 40.000 долара. Сваки лов на вешту „кондуктерку” завршио се безуспешно. А када је избио Амерички грађански рат (1861–1865), била је неухватљива и као обавештајац војске Севера. Имала је обичај да се маскира као старица, лута улицама и прикупља податке од робова о кретању и положајима војске Југа. И њима је набављала храну, налазила послове и склониште.
   Позне године провела је у граду Оберну, држава Њујорк. Поново се удала и усвојила девојчицу по имену Герти. Тада се заинтересовала за другу врсту политичке борбе,  оне за право жена да гласају. Пoследње дане провела је у сиромаштву. Преминула је 1913. године од упале плућа, окружена породицом и пријатељима. Верује се да су њене последње речи биле: „Идем да вам припремим место.”
   Заслужену славу стекла је тек после смрти. Надахнула је генерације црнаца да наставе борбу за једнакост и грађанска права. Сматра се и једном од најутицајнијих и најпознатијих личности у америчкој историји пре грађанског рата. Уколико се намере нове администрације остваре, Харијет Табман биће прва афроамериканка на папирној новчаници, и тек трећа жена у историји која је заслужила да јој се на овај начин ода почаст. Покахонтас, кћерка индијанског поглавице Поухатана била је на полеђини новчанице од 20 долара од 1865. до 1869. године. Портрет Марте Вашингтон, супруге првог америчког председника Џорџа Вашингтона, био је на предњој страни новчанице од једног долара од 1886. до 1896. године.