За читање и уживање / Стивен Диксон

ПИСМО

Одлази у угао собе и чита писмо.
„Драги Стенли. Никад више неће бити исто. Никад није ни било. Један дан. То је све што могу да кажем. Довољно. До виђења. Луиса.”
Пресавија писмо напола, ставља га у спољни џеп јакне, гледа у таваницу, прети песницом, набија руке у џепове јакне, једном додирује писмо, извлачи га, седа у фотељу и чита.
„Драги Стенли. Ја не знам. Можеш ли ти рећи зашто? Могу ли ја? Неке ствари се догађају саме од себе. Ово се десило, то обоје знамо, и због тога морам да ти пишем. Али више не могу да пишем. Тешко ми пада. Збогом. Луиса.”
Гужва писмо, баца га преко собе, устаје, удара ногом о под, удара још једном, упућује се према прозору како би нешто радио уместо да мисли на писмо, гурка га ногом док иде према прозору, гледа га, подиже, седа на кауч, пали стону лампу, чита:
„Драги Стенли. Да ли си то морао да кажеш? Да ли си морао тако да се понашаш? Да ли сам ја морала? Да ли је могуће одговорити на сва ова питања? И што је важније, да ли је потребно? Заборави на то. Не знам чак ни зашто покушавам то да ти објасним. Хоћу да кажем да се све ово не може објаснити. До виђења. Луиса.”

Баца писмо иза кауча, устаје, уштине длан све до бола, одлази до врата, напипава кључеве, излази, стиже до лифта, окреће се, враћа се у стан и нагиње преко кауча, пипка прстима све док не нађе писмо, извлачи га. То није писмо. То је рачун за чишћење тепиха, не зна од када. Од пре две године. Наплаћен до последње паре, пише. Гледа у тепих. После две године могао би да се однесе на чишћење. Могао би и да се усиса или бар добро почисти метлом. Ставља рачун на сто, пипка прстима око кауча, али не може да нађе оно друго парче папира, помера кауч, угледа писмо између осталих затурених стварчица; фломастер без затварача, дугме од капута, два новчића. Помера кауч још мало. Затварач од пивске флаше, комадић биоскопске улазнице, затварач за перо, пуно гомилица прашине. Узима писмо и новчиће, новчиће ставља у џеп панталона, обазире се и гледа где би могао да седне, седа на ћилим и чита:
„Драги Стенли. Сећаш ли се онда? Сећаш се моста? Сећаш се светла на мосту? Сећаш ли се онога не иди преко пешчаних дина. Сећаш ли се царића? Сећаш ли се кад је неко то рекао? Сећаш ли се кад је неко рекао: 'Ја нисам поетичан, али живот јесте'? Сећаш ли се одговора? Сећаш ли се када су нечије очи запалиле нечије очи светлима моста? Све сама сећања. Или успомене. Ако ништа друго. Кажем 'Ако ништа друго'. Кажем ,АКО ништа друго.' Кажем АКО НИШТА ДРУГО, АКО НИШТА ДРУГО'. О, дођавола! Жао ми је, Стенли, жао ми је. Не. Сваки покушај значи само горе за тебе, мене — за обоје? Не. Морам да идем. Луиса.”
Ставља угао писма међу зубе и цепа га на пола. Устаје, узима у сваку руку по једну половину, баца их увис и посматра како лете. Шутне једну половину писма док је још у ваздуху, ова се обрће и готово у паду преклопи другу половину. Стопалом гази и гњечи обе половине. Одлази до ормана, удара песницом по уредној окаченој одећи, неколико пари панталона склизне са вешалице на под. Скида јакну и ставља је на вешалицу, затим приноси руку лицу и рукавом трља затворене очи. Трчи назад до средине собе, подиже обе половине писма и чита:
„Драги Стенли. Чак је мајка рекла. Чак је отац рекао, најпре твој а онда мој. Чак Џек и Бабс, Алберт и Трит. Сви су рекли. Сви су осетили. Сви су се надали а знали су. Ипак, то се наставило. Хоћемо ли икад схватити? Можда звучи отрцано, али покушај бар једном да то кажеш на други начин. То је оно о чему ћу данас да седнем и размишљам: зашто изгледа да никад не схватамо – не само себе већ свет уопште. Извини. Јер као што је неко једном рекао: 'Ти заправо идеш даље'. Или, 'Можеш да идеш даље'. Али сада ја одустајем. Отписала сам себе, потпуно. Морам да се зауставим. И хоћу, и то одмах. Драги Стенли, збогом. Луиса.”

Цепа сваку половину напола. Отвара прозор и пружа напоље руке с комадићима писма. Нека кола одлазе у једном правцу, аутобус у другом. Неколико возила – кола, камиони, аутобус и мотоцикл – чекају на углу да се промени сигнал. Чује авионски пропелер, гледа увис. Облаци, иза једног сунце, али нема авиона. Увлачи руке унутра, притвара прозор на неколико сантиметара од оквира, седа на голи под испод прозора, спаја комадиће писма и чита.

Стивен Диксон рођен је 1936. у Њујорку. Као и Карвер, радио је најразличитије послове да би завршио као професор на универзитету. Објавио је два романа: „Прекасно” и „Посао” и пет збирки приповедака. Критичари подједнако и хвале и оспоравају његову прозу.

„Драги Стенли. Неко је телефонирао. Знаш ко. Било је” – преврће свако парченце и поново их саставља – „око четири. Али изјутра. Нисам знала колико је сати када је телефон први пут зазвонио. Знала сам да је касно. Или рано. Отишла сам у кревет око поноћи. Телефон је звонио и звонио. И желела сам да се јавим и нисам желела. Говорила сам себи 'Јави се', говорила 'Немој да се јавиш'. Пружила сам руку према слушалици и вратила је. Наставила сам тако: пружим, вратим. Звонило је и звонило је, звонило и звонило. Шта? Телефон. Четрдесет или педесет пута? Шездесет можда? Онда је престало. То је био тај ноћни позив за мене. Или јутарњи. Ако ништа друго, онај који сам чула док сам била будна или једини који ме је пробудио. Обоје знамо ко је звао. Обоје знамо ко тако зове и ко је склон да зове касно ноћу, али никад толико касно. Обоје такође знамо и зашто. Зашто је та особа звала тако упорно и тако касно. Зашто зашто: све сама питања. Звоњава звоњава: све саме звоњаве. Писмо писмо: све саме речи. Збогом збогом: све сама збогом. Луиса.”

Примиче писмо устима, удише дубоко и дува. Комадићи се распрше у кругу од тридесетак сантиметара. Примиче уста до два најближа комадића и овог пута дува много снажније. Они се одвајају један од другог на шездесетак сантиметара. Примиче уста комадићу који је одлетео најдаље од првобитног места, удише још дубље и дува. Комадић полети увис а он покушава да га ухвати, али не успева. Пузи унаоколо скупљајући комадиће, устаје, цепа их на још ситније делове и баца у ваздух. Неки му падају на главу. Један се задржава на њој. Може да га осети. Тачно на средини главе, веома лаган. Узима га и чита.
„Неко је телефонирао.”
Окреће га. Празан. Гужва га прстима, баца на под, онда подиже други комадић и чита.
„Моја љубав за” Чита. „Моја љубав за”
Преврће га и чита.
„Сећаш се онда?”
Преврће га и чита.
„Моја љубав за.”
Купи све комадиће, покушава да састави на поду другу страну писма. Мора да исправи већину комадића. Неке комадиће није лако исправити па мора неколико пута да их равна. Треба му прилично времена да састави писмо, али је упоран. Чита.
„Драги Стенли. Сада није време. Моја љубав за живот је велика. Опрости ми за све оно што овде може да личи на збрку. Ово је последњи пут, кунем се. Адио. Луиса.”

Устаје, шутира кауч, шутира га све док га стопало не заболи, шутира га другим стопалом са којег му спадне ципела, гура кауч према зиду тако снажно да зид крцне, подиже ципеле и завитла их преко собе. Умало да њима погоди слику која виси на зиду. Граби јастук, гађа слику, погоди је, слика се откачи са ексера и падне на под. Стакло се разбије, рам распадне. Корача по соби, купи највеће комаде стакла и баца их према каучу, они ударају у зид изнад кауча, стакло се одбија до њега, једно парче му огребе образ, друго посече ногу. Размазује крв са образа по абажуру подне лампе. Поново ставља руку на образ, али изгледа да је крвављење престало. Спушта се на под, подврће ногавицу, превлачи руком по крвавом трагу, спушта руку на писмо. Подиже руку, неколико комадића писма је слепљено. Гледа последњи део друге стране писма које је још на поду и чита:
„Драги Стенли. Шта још? Не могу више ни на шта да мислим. Не могу да мислим ни на шта осим на то да не могу. Не могу не могу. То би онда било све. То би било све. То је све. Зато што нема више. Не може бити. Нема више. Заиста нема. Понављам то на разне или другачије начине али да ли тако мислим? Да ли то знам? Драги Стенли. Мислим тако и знам то и верујем у то. Драги Стенли, нема више. Видећеш такође да нема више зато што неће бити више ничег испод мог последњег потписа 'Луиса'. Испод мојег последњег 'Збогом, здраво, довиђења, адио, Луиса' Збогом. Луиса.”

После тога нема више ничег. Скупља с пода све комадиће писма и ставља их на решетку изнад камина. Неколико комадића пропада кроз решетку. Остали комадићи су још једнако прилепљени за његову руку. Узима новине с полице лево од камина, увија их врло чврсто, ставља испод пазуха, узима кутију шибица са исте полице, па кресне једно палидрвце, пали увијене новине, ставља их под решетку, посматра како комадићи писма горе. Вероватно ће изгорети и комадићи писма на врху увијених новина. Стреса комадиће писма с руке и баца их у ватру. Један комадић пада на циглу испред камина. Сав је црвен од крви. Преврће га и гледа с друге стране. Црвен. Оставља га испред камина, окреће фотељу према камину, седа у њу и посматра ватру.

Број: 3535 2019.
Илустратор: Алекса Гајић