С окрајка историје

ПИЛОТОВЕ ЗЕМАЉСКЕ АКРОБАЦИЈЕ

Као искусном војном летачу аустроугарске војске, Атифу Хумићу понуђено је место у новоорганизованој авијацији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. И врло брзо је постао сумњив јер је почео да живи на високој нози...

Почетком 1921. године урађен је попис у магацинима загребачке Државне железничке станице. Испоставило се да недостаје много робе. Нешто је отписано на уобичајене подвиге ситних лопова, али оно што је инспекторима полиције одмах упало у очи био је огроман мањак кокаина. Ова дрога се увозила за потребе фармацеутске индустрије. Неко ју је темељно износио, и то на килограме. Нису помагала испитивања особља, претреси кућа, чак ни претње дугогодишњим робијама, праћене полицијским репертоаром убеђивања. Сви запослени су се клели да кокаин никада нису видели. А и да јесу, шта би они могли с њим? То тешко може да се прода на пијаци или испод руке, на брзину. А у друштва која троше такве супстанце неки службеници железничких магацина имају приступ таман колико и двору. Можда би чак тамо и лакше стигли.
   Истрага је недељама тапкала у месту. Мере надзора нису дале резултате, крадљивци као да су знали да је магацин под присмотром, па је све било мирно. Толико, да је легитимисан тек понеки случајни пролазник. Међу њима и један пилот, који се одмах издрао на полицајце и тражио да га пусте. Шта се њих тиче што он у глуво доба иде куда му се ћефне? Инспектори су могли само да му упуте извињење и врате легитимацију.

Сумњиво лице

   Неколико ноћи касније заседе су повучене. Остало је свега неколико полицајаца, за сваки случај. Један од њих је управо рутински обилазио магацине када је чуо необичан звук. Укипио се и ослушнуо. Јесте, слух га није варао. Поново исти звук. Као да је нешто пуцало. И то са стране где је био споредни улаз у магацин.
   Полицајац се прикрао и осмотрио. На улазу су стајала тројица. Један је управо разваљивао врата, док су остали чували стражу. Није било времена да се трчи по појачање, већ је полицајац репетирао пушку, иступио на светло и постројио присутне. Дрека је привукла његове колеге, те су обијачи брзо завршили у ћелији. Испоставило се да је један од њих управо онај пилот који је ноћу легитимисан у близини магацина. Радило се о двадесетседмогодишњем Атифу Хумићу, бившем поданику Хабзбуршке монархије.
   По окончању рата, Хумић је прво пришао Народном вијећу, политичком представништву Словенаца, Хрвата и Срба који су живели у Аустроугарској. По слому монархије при Вијећу, а поготово његовом Политичком одељку, затекао се приличан број сумњиваца, пустолова, људи спремних да лове у мутном. Испоставило се да је један од њих и војни пилот Атиф Хумић. Брзо је стицао познанства, која је искористио и после укидања Вијећа, почетком 1919. године. Младој Краљевини СХС недостајалису обучени пилоти, па је преко својих веза Хумић оберучке примљен у ескадрилу која је управо успостављена у Загребу.
   Није се превише истицао на послу. Заправо, увек се некако држао по страни. Његовим претпостављенима упадало је у очи да живи на високој нози, трошио је знатно више него што је могао да заради. Покренуте су и неке истраге, али без резултата. Све док га онај сувише ревносни полицајац није затекао с пајсером у рукама на вратима железничког магацина.

Пешице преко границе

   Истрага је трајала месецима, тужилац је доказивао да је банда украдени кокаин продавала припадницима загребачког високог друштва. Много имена се помињало, нека готово недодирљива. Прорадиле су и старе Атифове везе, па је процес брже-боље окончан. Пилоту-лопову у казну је урачунато и време проведено у притвору, па је накнадно морао да одлежи свега недељу дана. И то због тога што се, ето, млад пилот, напио, па направио свињарију. Ипак, био је избачен из авијације.
   Чим су га пустили из затвора, пешке и без пасоша побегао је у Мађарску. Упутио се у Капошвар, те тамо без зазора упутио у команду града. Примио га је шеф обавештајног одсека. Представио се, испричао да је био пилот у загребачкој ескадрили, да су га као противдржавни елемент избацили из службе, затворили и мучили, тако да је једва успео да извуче живу главу и спасе се бекством у Мађарску.
   Предочио је колику корист мађарска служба може да има од њега. Обавештајном официру с друге стране стола ово је било јасно и да му Атиф то није поменуо. Бивши пилот, бивши повереник Народног вијећа, врло упућен у сумњиве послове, био је дар с неба. На све то, Атиф је говорио и неколико језика. Ипак, обавештајац га је оставио да се мало хлади у ондашњем хотелу. Тек да га провере.
   Септембра 1921. године Атиф Хумић се нашао пред некаквим одбором обавештајног сектора мађарске војске. Испоставило се да је прошао све провере, све што је рекао била је истина. И сада је служба имала изузетан задатак за њега. Један од најтежих.

Прављење шпијунске мреже

   Атиф је добио налог да се врати у Краљевину СХС, те да помоћу својих старих веза из аустроугарске војске ступи у ваздухопловну команду у Новом Саду, и то као пилот. Требало је да окупи групу пилота незадовољних условима службе, те да им понуди да, кад једном избије рат између Краљевине СХС и Мађарске, својим апаратима прелете на мађарску територију. И још нешто. Окупиће још једну групу одговарајућих људи која ће у случају  рата да у ваздух дигне мостове на Дунаву, те железничке станице у Новом Саду, Винковцима и Славонском Броду. Не смеју да забораве и све важније железничке објекте на главним пругама према Мађарској. Атиф је задатак беспоговорно прихватио.
   Тако се убрзо обрео у Новом Саду, са савршено кривотвореним документима, пун и препун новца. Успео је да се убаци у авијацију, па се убрзо кретао у круговима пилота. Поново је нештедимице чашћавао, слушао исповести својих другова. Посебно се старао да се дружи с онима који су из било ког разлога били незадовољни својим тренутним положајем. Да ли их је мимоишло очекивано унапређење, да ли су били незадовољни у новој држави, тек, Атиф их је полако увлачио у мрежу. Неки су прихватили, понесени гомилом новца коју би им изручио на сто. Не сви, испоставиће се.
   Један од пилота из ескадриле, када се једног јутра пробудио мамуран после неке теревенке, затекао је поред кревета пуну торбу новца. Требало му је мало времена да се сети откуд њему толике паре. Сетио се и да је пристао на понуду да прелети у Мађарску. То га је намах истрезнило, те је, с торбом, отрчао у команду и све испричао. Наши контраобавештајци су га помно испитали, те одлучили да Атифу наместе клопку.

Узбудљив повратак

   Освешћени пилот позвао јеАтифа на још једно пиће, колико да потврде договор. За столом је тражио детаљан распоред, шта му је чинити у случају да дође до рата. Ако постоји још нека веза у Новом Саду, тим боље. Атиф му је на салвети написао нека имена. И баш у том тренутку сто је наткрилила нека сенка. Пола сале је поустајало и повадило оружје. Шпијун је спроведен ка колима која су напољу чекала упаљеног мотора.
   Агенти као да су се опустили, мислећи да је посао завршен. Атиф је то искористио, истргао се, избацио возача, улетео у аутомобил и стуштио се ка излазу из града, потом ка мађарској граници. Неким чудом, успео је да пређе пре него што је подигнута општа узбуна.
   Убрзо се обрео пред својим мађарским шефовима. Ови се нису изненадили што је задатак пропао, те су му одмах дали нов. Исти посао требало је да разради у Румунији. Како тадашње новине наводе, ово му је већ полазило за руком, па је успео да створи организацију, која је раскринкана тек неколико година раније. Неколико месеци ништа се о Атифу није чуло. Контраобавештајци су поверовали да више неће смети да се одважи и дође у Нови Сад, те су досије одложили у архиву.
    Крајем 1923. године границу према Сегедину прешао је један рђаво одевен млађи човек. Стуштио се у прво село на које је налетео с наше стране, па право у жандармеријску станицу. Дозивао је помоћ, викао да за њим јуре мађарски жандари, да су управо упали у село и траже га. Наши жандарми су поскакали, дохватили се оружја. Мађара ниоткуда. Тек онда је бегунац испричао своју причу.

Тужна љубавна прича

   Три године је трунуо по мађарским затворима, па је једва успео да побегне. И сада му треба помоћ. Жандарми, неповерљиви према свакоме ко из Мађарске дође без пасоша, спровели су га га у Банатско Аранђелово, па нека се више инстанце баве бегунцем, неће они да лупају главу.
   Овај је тамо изјавио да се зове Атиф Хумић, те да је прешао још 1921. године у Мађарску без пасоша. Све због љубави. На несрећу, отац девојке није хтео ни да чује за то, па га је пријавио властима. Мађарска полиција га је ухапсила, мучила, неко време је изнутра испитивао „раскош” мађарских тамница, те успео да побегне и да се дочепа границе. Представљао се као мученик, што на командира жандармерије и није оставило неки утисак. За сваки случај, послао га је у Београд.
   Чим је доспео у одељење Опште полиције Управе града, Атиф Хумић је пред инспекторима поновио своју причу. На несрећу, неко од природно сумњичавих инспектора, који је приде имао и добро памћење, није одмах поверовао. Још му се и име учинило познато. Мало је прочачкао по картотеци, те се испоставило да је Атиф онај стари познаник, пилот из Новог Сада, који је изненадним бекством успео да се спасе затвора због шпијунаже.
   Иако је и даље покушавао да се држи приче, Атиф је после неколико дана поклекао. Признао је све, па и нови план, да се поново убаци у војску. Кривотворене исправе су га чекале, заједно с новцем. На питање зашто није покушао тако да пређе границу, Атиф је одговорио да је у мађарској служби процењено да је контрола сувише строга, те да ће лакше проћи као бегунац, ма и под својим правим именом. Ко ће усред ноћи да обраћа пажњу на јадничка који само што је побегао из мађарских тамница, где је завршио ни крив ни дужан, и то због љубави? Нико, осим сумњичавих жандара.
   Његово хапшење је пропраћено многим другим, па је мађарска мрежа разбијена, макар на неко време. Хумић је добио пет година робије. Овог пута, при извођењу из суда, добро су га чували. О његовој даљој судбини не постоје поуздани подаци.