Ко је украо „Мона Лизу”?

ПИКАСОВА БАНДА

Међу осумњиченима за једну од највећих крађа у 20. веку сасвим ненадано нашао се и познати шпански сликар

Париски сликар Луј Беру упутио се 22. августа 1911. године у музеј Лувр. Одлучио је да тог дана стане испред чувене „Мона Лизе” и наслика копију коју ће касније продати. Већ извесно време бавио се овим послом и често је посећивао Лувр како би урадио дупликат слика неких од највећих светских мајстора. На ред је дошао Леонардо да Винчи. Беру се упутио у салон где је била окачена „Мона Лиза”, али уместо њеног тајанственог осмеха, пред њим је стајао сабласно празан зид.
   Остале су само четири металне куке на којима је слика висила. Беру је успаничено обавестио чуваре, којима је било потребно неколико сати да схвате да платно није однето на редовна одржавања, или фотографисање. „Мона Лиза” је била украдена. Музеј је одмах затворен на недељу дана, несавесни радници отпуштени, а убрзо је преко новина понуђена награда од 25.000 франака свакоме ко представнике власти доведе до изгубљеног блага. У том тренутку у рукама су имали само празан рам нађен на степеништу.

Промућурни  Белгијанац

   Овај скандал који је потресао и Француску и цео свет учинили су још невероватнијим осумњичени. Тако је, између осталих, у полицијску станицу приведен главом и брадом Пабло Пикасо (1881–1973). Чувени шпански сликар није се тек тако затекао на „црној” листи. Догађаји који су претходили 22. августу сасвим неочекивано су га уплели у једну од највећих крађа у историји.
   Пикасо је већ неколико година живео у Паризу и окупљао око себе сликаре и књижевнике модернисте. Најблискији, и још један који ће се наћи међу осумњиченима, био  је писац и драматург Гијом Аполинер (1880–1918). Уметници из групе познате као „Пикасова банда” проводили су дане у предграђу Монмартр у потрази за надахнућем, обилазили престоничке галерије и музеје. У то време Шпанцa су нарочито занимале  античке скулптуре настале на Пиринејском полуострву. Када је за то сазнао ситни лопов из Белгије Гери Пјере одлучио је да га обрадује.
   У марту 1907. године отишао је у Лувр и изашао неопажено са неколико покрадених скулптура. Две су уручене Пикасу као поклон. Иако је сликар знао да се таква уметничка дела не купују у оближњим дућанима, те да је постојао само један, незаконит начин, да се до њих дође, радо их је прихватио. Управо су оне биле те које ће му доћи главе. Пјере је убрзо отпутовао у Америку где је наставио са својим „занатом”, да би се у Париз вратио 1911. године и одмах закуцао на Аполинерова врата. Остао је без пребијене паре, па је рекао писцу да је спреман да поново обиђе Лувр и изађе са новим уловом. Аполинер је покушао да га одврати од тога, али пошто није успео, једноставно га је избацио на улицу.
   Неколико дана раније објављена је вест да је „Мона Лиза” нестала. Вођен гневом и жељом за осветом Аполинеру који му није пружио подршку и кров над главом, Пјере се упутио у редакцију „Париског журнала” са поузданим подацима о још једној крађи у Лувру – наравно, мислио је на скулптуре којих се сам дочепао неколико година раније. Новине су одмах објавиле његово сведочење, обавештена је и полиција, и тада су ствари почеле да се захуктавају.
   Мало је рећи да су Аполинер и Пикасо били на рубу панике. Ни један ни други до тада нису били уплетени у незаконите послове и веровали су да ће две украдене скулптуре заувек остати тајна. А онда су одједном постали део истраге повезане с крађом много већег блага – Да Винчијеве „Мона Лизе”. Осим срамоте и могуће казне затвора, највише их је плашила помисао да могу да буду протерани из Француске. Престрашени пријатељи одлучили су да одмах делају. Сачекали су поноћ, спаковали скулптуре у кофер и кренули пешке ка реци Сени. Хтели су да баце кофер преко ограде и гледају како нестаје испод водене површине. Нема доказа, нема ни крађе.

Суђење

   Предомислили су се у последњем тренутку. Сутрадан је Пикасо отишао у исте оне новине које су објавиле Пјереово сведочење и предао кофер. На ред је дошла полиција. Аполинер је први завршио иза решетака, где су га на испитивању брзо сломили. Није било потребно много убеђивања да би све признао и издао Пикаса. Полиција је без околишања изразила убеђење да су двојица уметника уплетена у много озбиљнију криминалистичку организацију, па да сигурно знају и где се налази „Мона Лиза”.
   Без обзира на то што су  унезверени уметници покушали да их увере у супротно, заказано је суђење 8. септембра 1911. године. Током поступка, Пикасо и Аполинер у почетку су само повремено бацали поглед један на другог, готово као да се и не познају. Детаљније о суђењу писао је британски историчар уметности Џон Ричардсон у другом тому своје књиге „Пикасов живот” (1996). Шпанац је, чинило се, смирено стао пред судију, али како су се низале оптужбе све више је губио самопоуздање. Схватио је да је Аполинер тај који га је „откуцао” полицији.
   Преплавили су га осећања срамоте и страха, а потом чист бес. Када је упитан да ли познаје другог оптуженог, Пикасо је хладнокрвно одговорио да га види први пут у животу. У недостатку било каквих опипљивих доказа, судија је био приморан да прекине даљи поступак. Двојицу ослобођених уметника чекале су потпуно различите судбине. Аполинер је учествовао у Првом свестском рату и задобио тешку повреду главе (1916) од које се никада није потпуно опоравио. Умро је у свом париском стану од напада шпанске грознице 9. новембра 1918. године. Пикасо је још неко време шетао Паризом у сталном страху да га прате. Неки биографи наводе да је атеље напуштао тек кад падне мрак. Ипак, убрзо се препустио новим пустоловинама и у наредним годинама насликао нека од својих најзначајнијих дела.

                                                Повратак отписане

   Несрећна „Мона Лиза” враћена је у Лувр тек 1914. године. Тада је и откривено шта се заправо десило. Бивши радник музеја, Италијан Винченцо Перуђа, ушуњао се у Лувр у понедељак, 21. августа 1911. године. Како је касније објаснио полицији, ушао је на улаз за запослене, у униформи. Сачекао је затварање, дошао до салона где се налазила слика, скинуо је са зида и побегао на степениште. Ту се на брзину ослободио кабастог оквира и  сакрио платно испод одеће. Ремек-дело било је следеће две године у његовом стану, свега неколико километара од музеја. Онда је Перуђа једног дана одлучио да „Мона Лизу” врати у родну Италију.

НАПАДИ НА ЂОКОНДУ

  После крађе 1911. године, „Мона Лиза” је још неколико пута била на мети људи који нису покушали да је отму, већ да је униште. Тако је 1959. године човек успео да проспе киселину на доњи део слике. У децембру исте године младић из Боливије гађао је платно каменом и оштетио део њеног левог лакта. Да би се спречили даљи напади испред платна је постављено заштитно стакло. Ипак, ни то није зауставило неке од посматрача. У априлу 1974. године, док је „Мона Лиза” била у Јапану, једна незадовољна жена успела је да измаже заштитно стакло црвеном бојом. Последњи пут је на њу насрнула једна Рускиња, у августу 2009. године, када је бацила керамичку шољицу. Захваљујући заштити, „Мона Лиза” није претрпела никаква оштећења.

   Који су му били мотиви? И то је покушао да објасни током суђења. Слику је однео у Фиренцу јер је чврсто веровао да такво уметничко дело заслужује да буде у својој домовини. Колико год сулудо звучало, изгледа да је то био бар део истине. Лопов је чак звао управника галерије „Уфици” како би обавио продају. Дакле, и новац је био у игри као мотив. Када су стручњаци из галерије потврдили да је слика права, одмах су позвали полицију. Перуђа није ни покушао да се брани на суду, те је одмах признао дело и препричао све до тада непознате детаље о крађи. Осуђен је на годину и 15 месеци затвора, али је одлежао само седам месеци. Пре него што је враћена у Лувр, „Мона Лиза” је две недеље била изложена у галерији „Уфици”, како би људи из њене постојбине бар накратко могли да је гледају уживо.