Сањања и друмовања

ПАТЊЕ АЛБЕРА ЛУТАЛИЦЕ

У другој половини 19. века европски психијатри сматрали су да је претерана склоност ка путовањима озбиљна болест. Све је почело случајем једног Француза.

Први сусрет младог студента медицине и пацијента који ће му убрзо постати опсесија десио се 1886. године. На одељењу доктора Питра у болници Сен Андре у Бордоу у кревету је плакао двадесетшестогодишњак, исцрпљен после вишедневног пешачења. Разлог његових суза, међутим, није било дуго и напорно путовање, већ унутрашња борба из које је изашао као губитник. Младић није могао да се одупре необјашњивој потреби да хода, не знајући ни где се запутио ни где ће коначно да заврши. Због тога је напустио посао, породицу и све оно што је чинило нормалан живот. Понекад би пешачио као да га неко гони, прелазећи и по 70 километара у току дана.
    Име тајанственог путника било је Жан Албер Дада, а студент који се одмах заинтересовао за његов случај био је Филип Огист Тисје (1852-1935), касније један од првих неуропсихијатара у Француској, а управо овај пацијент нашао се у његовом докторату. Алберов живот, пре него што се „заразио” неутаживом жељом за путовањима, био је углавном без узбуђења. Рођен 1860. године, био је последњи у дугој породичној линији радника у предузећу за производњу гаса у Бордоу. Отац није марио за потребе породице, па је новац трошио чим би га зарадио. Мајка је преминула када је Дада имао 17 година.

Чији је ово кишобран?

     Једна епизода вероватно је утицала на његово касније необјашњиво понашање. Као осмогодишњак пао је с дрвета и повредио главу, након чега су уследилa раздобља јаких главобоља и мучнине, као и неподношљиво зујање у ушима које се дуго није смиривало. Према мишљењу данашњих психијатара, ова несрећа могла је да подстакне његове склоности ка суманутом пешачењу. Наравно, у оно доба нису постојале савремене методе прегледа које би могле да потврде оштећење мозга.
    Десило се то неколико година после пада с дрвета. Албер се једног дана није појавио на послу. Нико није знао где је нестао све док га, после неколико дана, брат није видео у оближњем граду како ради с путујућим продавцем кишобрана. Када се брат суочио са њим и потапшао га по рамену, чинило се као да се пробудио из сна. Није имао појма где се налази и зашто носи кишобране човека кога је први пут у животу видео. Био је то тек први у низу необичних догађаја.
   Током већег дела младости Дада је имао слична помрачења свести. Будио се на клупи у парку у Паризу, у затвору, путовао је возовима у градове и места које никад раније није посећивао. Сваки пут када би се вратио у стварност, налазио је себе у безнадежним околностима на непознатим улицама, без пара и начина да се врати кући. Зато је био приморан да ради свакакве послове и моли за новац. Па иако се сваки пут враћао, изможден, изгубљен, у лошем физичком и душевном стању, није успевао да пронађе лек за своју бољку.
   Било је довољно да неко спомене Марсељ па да се без размишљања запути тамо, или да се укрца на брод само зато што је чуо да ускоро плови за Алжир. Касније су га примили на брод натраг за Француску, али морао је да пере лонце како би зарадио за карту и поново видео домовину. Стигао је у град Екс ан Прованс на југу Француске у време жетве, где је убрзо ухапшен јер је радио на пољима без дозволе.

Судбоносан сусрет

   Највећа бекства почела су 1881. године када се Дада прикључио војсци као кувар. Ни ту, где је владала гвоздена дисциплина, није могао да се примири. Срео је пријатеља из детињства, такође у униформи, и врло брзо га наговорио да заједно побегну. Овога пута зимски услови никако нису погодовали суманутим путовањима. Препешачили су Белгију и Холандију, након чега је пријатељ посустао и преминуо услед хладноће, глади и исцрпљености.
   Албер није могао да стане. Наставио је да лута, пешке, по Немачкој и Аустрији. Стигао је и до Прага и Москве. Ухапшен је у Линцу где га је лекар прегледао и закључио да је веома болестан, због чега су га пустили после неколико дана. Негде у Пруској завршио је у болници јер му је разјарени пас нанео тешке повреде, а онда се поново нашао иза решетака. Заједно са осталим затвореницима одведен је у Истанбул, где је спасен захваљујући француском конзулу и његовој доброј вољи да му плати карту како би се по ко зна који пут вратио кући.
   И чинило се, бар неко време, да је оздравио. Вратио се старом послу, заљубио и верио. Миран живот потрајао је до јуна 1885. године када је нестао без трага. У септембру се пробудио у Вердену, као и увек несвестан како је тамо уопште доспео. Вереница је била довољно разумна да му каже да јој се више никад не обрати. А несрећног Албера и даље није могло да држи место.
    Ново путовање прекинуто је у фебруару 1886. године када је први пут завршио на одељењу доктора Питра. Лекар и помоћници нису стигли ни да га прегледају. Пацијент као да је у земљу пропао. Успели су да га врате у јулу, када је и млади Тисје имао судбоносан сусрет са њим. Будући неуропсихијатар чврсто је одлучио да открије шта је проузроковало болест „лудог путника Дада”, како су га звали у болници.
    С обзиром на то да је Албер на путовања кретао у некој врсти транса, након ког се готово ничега није сећао, Тисје је открио да хипнозом може да га наведе да да неке јасније одговоре. Терапија је била корисна понајвише за доктора, који је сакупио цео том са искуствима свог пацијента.
    Оно што се данас на енглеском назив wanderlust, или жеља за лутањем, за путовањима, у очима ондашњег стручњака била је озбиљна дијагноза – дромоманија (грч. dromos – друм). У наставку лечења Тисје је дошао до закључка да су много пута Алберова лутања била покренута сновима, о чему је и писао у студији „Снови”, на коју ће се касније у неким истраживањима позвати и познати аустријски психоаналитичар Сигмунд Фројд (1856–1939).
   У међувремену, након што је откривено од чега Дада пати, одједном су почели да се појављују нови случајеви људи са дромоманијом. И то нису биле скитнице и бескућници, већ обични, сиромашнији радници (сви су били мушкарци) који су, исто као и Дада, без икакве најаве напуштали послове и куће и одлазили у непознато. Могао је то да буде обућар или неки други занатлија, радник у фабрици, продавац. Од 1886. до 1909. године на десетине мушкараца затечено је како лутају Европом или неким другим континентом, без икаквог циља. Албер је тако постао „нулти пацијент” до тада незабележене епидемије.

Без успешног лека

   Тисjeов докторат покренуо је лавину нових есеја и психијатријских студија на ову тему. Писало се о дромоманији у другим крајевима Француске, а затим у Италији, Немачкој, Русији. Једни су је повезивали са хистеријом, други са епилепсијом, поремећајем личности или с патолошким нагонима попут клептоманије (тежње за крађом предмета) и пироманијом (несавладивом жељом за паљењем ватре и изазивањем пожара).
    И док су се научници утркивали ко ће пре да пронађе начин за заустављање ове пошасти, Албер Дада је стигао да се ожени и добије кћерку Маргериту Габријелу. Нису успели да га излече, па је и током брака нестајао и враћао се без икаквог објашњења. Када му је жена преминула од туберкулозе, кћерку је усвојила породица баштована. Виђао ју је повремено, у паузама између путовања. Према Тисјеовој забелешци из дневника, Маргерита Габријела једног дана се није вратила кући и о њеној даљој судбини више ништа се није знало.
    Године 1909. у медицинским круговима тек спорадично се спомињала дромоманија, па се може рећи да је тада заустављена тајанствена епидемија. Током 20. века сам назив престао је да се користи као званична дијагноза. Ипак, од 2000. године повремено су се појављивале студије у којима се дромоманија спомиње као једна од могућих последица Алцхајмерове болести, деменције и делиријума.