За читање и уживање – Кејт Шопен

ПАР СВИЛЕНИХ ЧАРАПА

Госпођа Сомерс неочекивано је једног дана добила петнаест долара. За њу је то  била велика свота. Новац у старом,  излизаном новчанику пружао јој је осећај сигурности који годинама није имала.
    Било је само питање на шта потрошити новац. Дан-два ходала је као у бунилу пребирући по глави. Није желела преурањено да доноси одлуке и да се после тога каје. Ноћу је лежала будна размишљајући како како да што боље и праведније расподели тих петнаест долара.
   Ако дода долар или два на поправку Џејниних ципела, знала је да ће јој дуже служити. А да купи неколико метара платна за кошуље дечацима? Можда остане и за Мег и Џејни? Меги је потребна и нова хаљина. Видела је неке сасвим пристојне на распродаји. И још ће јој остати за пар нових чарапа које треба да потрају. Дечацима би могла да купи и нове капе, а девојчицама шешириће. Слика њене деце у новој одећи  узбуђивала ју је колико и узнемиравала, толико да није могла ока да склопи.

Суседи су понекад спомињали боље дане који госпођи Сомерс нису, наравно, били непознати. Али, било је то време кад још није ни помишљала да ће постати госпођа Сомерс. Она се никада није препуштала таквим размишљањима. Није имала времена, ни тренутка времена, да се бави прошлим временима. Њу је свакодневица сасвим заокупљала. Помисао на будућност понекад је плашила, али срећом, то сутра никада није ни долазило.
    Госпођа Сомерс добро је знала шта значи куповати ствари на снижењу. Ако одлучи да приушти себи нешто, по повољној цени, није јој било тешко да у реду, који се померао центиметар по центиметар, стоји сатима ако треба, и да се лакта само да би дошла до оног што је наумила.
    Али, тог дана била је помало расејана и уморна. Прогутала је залогај на брзину... Кад боље размисли, док је нахранила децу, раскрчила по кући и спремила се да крене у куповину, сасвим је заборавила да једе.
   Ослонила се на дрвени пулт у радњи, срећна што око ње никога нема да је гура и пожурује. Стајала је тако и прикупљала снагу да отпочне с бирањем свега за шта се данима одлучивала да пазари. Одједном је схватила да јој се под прстима нашло нешто меко и пријатно.  Бацила је поглед и видела да је руке положила на гомилу  свилених чарапа. На табли која се налазила поред писало је да је цена чарапа са два долара и педесет центи снижена на долар и деведесет девет центи. Млађа продавачица, с друге стране пулта, упитала је жели ли да узме свилене чарапе у руку и још боље их осети под прстима. Госпођа Сомерс се насмешила, као да су је питали да ли жели да додирне и можда купи тијару с дијамантима. Узела је чарапе с обе руке и, док су јој клизиле кроз прсте, подигла их према светлу дивећи се њиховој финоћи и свиленкастом сјају.

Као да јој се вратио живот, до тада потпуно бледи образи одједном су се заруменели. Погледала је продавачицу и упитала имају ли број осам и по.
    У тоj величини било је свих боја: лаванде, свих могућих боја коже, па, сиве, и црне...  Госпођа Сомерс одабрала је црнe и дуго их пребирала по прстима. Правила се као да испитује квалитет иако јој је продавачица већ рекла да су прве класе.

Кејт Шопен (1850–1904) била је америчка књижевница. Писала је новеле за децу и одрасле, и романе, с радњом најчешће смештеном у Луизијани. Преживела је бурне године Грађанског рата, повремено пушила кубанске цигаре и попила по које пиће, удала се, родила шесторо деце, а онда остала удовица. Наставила је да ради у продавници покојног мужа и успела да је одржи у добром стању. Убрзо јој је умрла и мајка, а њена писма пријатељима донела су јој охрабрење да пише стварно, као писац. До пред крај века постала је прилично омиљен и познат писац прича у САД. Објављивала је у часописима „Атлантик мантли”, „Вог”, „Сенчери”, са чврстим феминистичким становиштем, а најпознатија је по роману „Буђење”.

   – Долар и деведесет девет центи – изговорила је као да неком непознатом наглас саопштава цену. – Узећу овај пар – рекла је, пружила продавачици новчаницу од пет долара и сачекала кусур. Кад је добила новац и упаковане чарапе, изненадила се колико је то невероватно мали пакет! Изгубио се у њеној похабаној, старој торби коју је користила за куповину.
    Госпођа Сомерс није се после тога запутила ка делу у коме је распродаја. Ушла је у лифт и кренула на први спрат, у женски тоалет. Ушла је и, уместо својих старих памучних, обула свилене чарапе које је управо купила. Није желела да преиспитује такву одлуку, још мање је покушавала да проникне у разлог својих поступака. Ни о чему није размишљала. Као да се одмарала од толиког мукотрпног вагања и пребирања како ће и шта ће. Препустила се тренутним одлукама које су руководиле њеним поступцима и ослобађале је било какве одговорности.

Било је пријатно осећати свилу на кожи. Учинило јој се да је уронила у меке јастуке уживајући у раскоши. Онда је, као у бунилу, кренула ка одељењу ципела.
    Продавцу ништа није било јасно – како је госпођа у свиленим чарапама и изанђалим ципелама толико пробирљива. Задигла је сукњу и вртела ногом посматрајући у огледалу како јој пристају углачане чизме шпицастог врха. Није могла да верује да су на њеним стопалима и да јој тако савршено стоје. И даље је бирала чизме, тражећи од продавца да јој изнесе и друге, најновије моделе, нагласивши да јој разлика у цени од једног или два долара ништа не значи. Само да нађе чизме баш какве је замислила.
    Госпођа Сомерс одавно није купила нове рукавице. Ако би себи и приуштила један пар, увек су то биле оне с распродаје, толико јефтине да је било неразумно очекивати да јој још и приањају уз прсте. А сада је наслонила шаку на јастучић и препустила да јој неко пријатно младо биће ставља кожне рукавице и закопчава их на њеном зглобу. Када јој је девојка навукла и другу, госпођа Сомерс дивила се својим малим шакама у рукавицама које су у сваком погледу биле беспрекорне.
   На шта је још могла да потроши новац? Кад је изашла из продавнице, кренула је улицом и мало ниже угледала излог с књигама и часописима. Ушла је и купила два најскупља часописа, какве је навикла да прелистава и чита у доба кад су јој и друге лепе ствари биле сасвим уобичајене. Узела их је рекавши да не треба да их пакују.

Одједном је осетила неиздрживу глад. Неком другом приликом уздржала би се и сачекала да стигне кући, припреми чај и поједе залогај нечега што би се затекло. Али, нагон који ју је мучио одбијао је да се повинује устаљеним навикама.
   На углу улице налазио се ресторан у који никад до тада није ни крочила. Само је понекад, у пролазу, одмеравала госте за столовима с беспрекорно чистим столњацима од дамаста и уживала у пријатном светлу кристалних лустера.
    Кад је ушла у ресторан, њена појава никога није изненадила. Иако се прибојавала шта ће се догодити, нико се није ни осврнуо. Села је за мали сто, а келнер је одмах пришао и питао је шта жели да наручи. Узеће, рекла је, одрезак, салату и обавезно нешто слатко – крем фрапе, потом чашу рајнског вина и кафу.
    Док је чекала да стигне јело, немарно је скинула рукавице и одложила их на сто. Потом је дохватила један од часописа и почела да га прелистава. Све је изгледало више него савршено. Дамаст је под руком био још финији него што јој се чинило када је кроз излог гледала постављене столове. И кристални лустери снажније су сијали и бацали лепшу светлост. У ресторану, за столовима као што је њен, било је дама и господе. Однекуд се разлегала пријатна музика, кроз врата је допирао једва приметан дашак ветра.

Када је требало да плати, келнеру је великодушно оставила неколико новчића на тацни. Он јој се дубоко наклонио, као да је принцеза или неко краљевске крви.
   У новчанику јој је остало још нешто новца. Идући улицом, угледала је позориште, преподневна представа само што је почела. Ушла је у салу и села поред неке жене обучене у скупоцену одећу. Госпођа Сомерс осврнула се око себе, потом се усредсредила на комад који је био у току. У свему је уживала. Гласно се смејала на пошалице, горко плакала кад би глумци изговарали тужан текст. И накинђурена жена поред плакала је и смејала се, баш као и госпођа Сомерс. У једном тренутку послужила ју је чоколадним бомбонама.
    Представа се завршила. Гледаоци су полако напустили дворану одлазећи на различите стране. Чинило се да је сан окончан. Госпођа Сомерс пошла је према углу улице да сачека јавни превоз.
    Није приметила човека који ју је помно посматрао током представе. Био је изненађен том ситном појавом бледог лица. Ма колико је покушавао да проникне  у њега, није успео. А и како би могао да разуме да је, када је ушла у превоз, госпођа Сомерс имала само једно на уму – желела је да се никада нигде не заустави и да заувек настави да се вози.