Живот пише драме

ПАКАО ЗАЧИЊЕН УБОДИМА

Преживео је судар с аутомобилом који је изненада прешао на његову страну пута, али најгоре је тек уследило

Отворени камион кретао се по ауто-путу утонулом у потпуни мрак. Прошла је поноћ и четрдесетчетворогодишњи Џон Шејн, који је радио као возач за једног одгајивача пчела на Флориди, нагазио је још јаче папучицу гаса. Возио је већ готово осам сати и, мада није осећао умор, журило му се кући.
   Тог 23. маја 1993. године превозио је, као и увек, пчеле, али је терет био нешто већи него обично. У уредно наслаганим дрвеним сандуцима на задњем делу камиона било је 250 кошница у којима је зујало преко пет милиона пчела.
   На неколико километара од градића Вилистона аутомобил који му је долазио у сусрет из супротног правца нагло је прешао на његову страну пута. Шејн није имао времена да избегне чеони судар.
   Камион дугачак 11 метара накренуо се од силине судара у страну и пропео, а затим преврнуо и, уз заглушујући тресак, сручио на земљу окренут наопако. Наставио је да клизи по асфалту ка јарку.
   Чим је ударио о земљани насип подигнут дуж јарка, шофершајбна се уз прасак распрсла на комадиће. Ту се грдосија коначно зауставила с точковима навише. Мотор је и даље брујао, реметећи тишину пролећне ноћи.

Џон Шејн се није усудио да се помери. Лежао је на левом боку. Од возачке кабине готово да ништа није остало. Унутра је било тек нешто више слободног простора од оног који заузима његово тело. Предњи део каросерије је, као да је плуг за чишћење снега, успут покупио земљу с насипа и набацио је у кабину, па су му главу и врат затрпале земља и трава.
    Стаклићи су му се зарили у лакат и крв му се сливала низ руку. Покушао је да помери леву ногу, али су му стопало и лист били заглављени између изувијаног пода и постоља волана, који су се у судару сасвим прилепили једно за друго. Волан му се зарио у груди и приковао га за наслон већ искривљеног седишта.
   Осетио је оштар бол у врату, као да га неко пробада иглом, а одмах потом други, па трећи... Схватио је да му нешто мили по нози. Пчеле! Знао је да при сваком убоду луче мирис који раздражује остале пчеле и подстиче их да крену у напад.
   Од силине ударца и тумбања камиона ројеви пчела су побегли из кошница. Шејн се сетио како је читао да је 200 убода пчела довољно да усмрти човека, чак и кад није алергичан на њихов отров. Појављују се отоци по телу, а ако се прошире на врат, жртва се брзо гуши.

Пола сата после судара на место несреће стигла су патролна возила. Под фаровима полицајци су угледали ројеве узнемирених пчела како кидишу на возачку кабину смрсканог камиона. Свуда унаоколо лежале су на десетине смрвљених дрвених кошница из којих су цурили восак и мед и ширио се сладуњав мирис.
   Помоћница шерифа Тина Медеирос погледала је камион. Утом је до ње допро слабашан позив у помоћ.
    – Не брините, извући ћемо вас – повикала је, отрчала до патролних кола и укључила радио-станицу да би проследила извештај.
   Мада му је лакнуло откад се полиција појавила, Шејн је био забринут. Јарку светлост пчеле доживљавају као претњу, а гужва око њих је бивала све бројнија, пошто је саобраћај у оба смера заустављен. На све стране блештали су упаљени фарови. Није смео ни да помисли шта ће се догодити, уз завијање сирена и блескање ротирајућег светла, стигну ватрогасци које је полиција позвала.
Иако су гласови окупљених до њега допирали из даљине, понешто је чуо разговетно:
   – Како би било да га заспемо пеном за гашење пожара?
   – Не! – продрао се Шејн. – Пена не долази у обзир!
   Сетио се несреће на коју је једном налетео. Један путнички аутомобил завршио је испод цистерне пуне бензина и ватрогасци су, страхујући од експлозије, употребили пену. Две жене у колима су се угушиле.
   – Само не пену! – поновио је.
   – У реду – одговорио је мушки глас.
   Знао је да се сви својски труде да му помогну, али и да не знају како.

Кад је стигао на место несреће, Мауру Порселију, поручнику ватрогасне бригаде округа Мерион, у први мах ништа није било јасно. Свуда унаоколо лежали су смрскани сандуци које нико није ни покушавао да уклони иако су онемогућавали пролаз колонама на ауто-путу.
   – Шта се овде дешава? – упитао је једног полицајца и тек тада под снопом фарова угледао ројеве пчела. Притрчао је камиону и питао је ли све у реду.
   – Извлачите ме одавде! – чуо се Шејнов преплашени одговор.
   – Издржите још мало. Извући ћемо вас! – довикнуо му је поручник, мада није био тако самоуверен колико се трудио да звучи. Већ после летимичног погледа на смрскани камион, било му је јасно да ће, чак и без пчела, спасавање ићи тешко. Једини начин да се допре до возача јесте да се спасиоци пробију до кабине кроз јарак испод камиона.
   Само кад би Џону Шејну пошло за руком да се савлада и не прави ни најмање покрете, убоди би се проредили.Сад више није ни то могао. Делови врата и руку су му утрнули од убода, а остатак тела ужасно га је пекао.

Прошао је сат од судара. При сабласном зеленкастом светлу једине лампице на инструмент-табли видео је како му кожа врви од пчела. Колико су га пута уболе? Почео је да броји у себи: 15, 16... 24, 25... На 50 је стао. Није се усуђивао да настави.
   Ватрогасац Ричард Броколо провукао се некако кроз траву до врата на левој страни камиона. Како није успео да им се сасвим приближи, морао је из лежећег положаја да, држећи хидрауличну тестеру изнад главе, исече лим на вратима. Брзо је осетио грч у рукама, очи су га пекле од зноја, који му се сливао низ лице. Кад га је пчела ујела за усну, а ова толико отекла да више није могао да се споразумева с осталима, заменио га је колега Ерни Јубенкс.
   Шејн је још био заробљен у кабини. Ногу притешњену између пода кабине и постоља волана више уопште није осећао, а болови од убода постајали су све неподношљивији. Пчеле нису престајале да кидишу на њега. На тренутке му се чинило да ће полудети. Долазило му је да вришти, али се није усуђивао да отвори уста.

Истицао је и трећи сат од несреће спасиоци се још нису пробили до њега. Надао се да неће тако дочекати зору, знајући да пчеле већ с првим знацима јутра постају још живље... Онда му је синуло:
   – Како би било да ми дотурите ту тестеру, да пробам да се сам извучем из овога!?
   Требало је тестером да одвоји волан од постоља.
   Можда би онда спасиоци имали простора да некако помере постоље и ослободе му ногу. Кроз разбијено стакло поручник Порсело му је додао тестеру и неколико пута поновио како се њоме рукује.
   – Не брините, разумео сам – рекао је Шејн, али више није био сигуран да је поручник разумео њега. Усне су му биле толико натечене од силних убода да је једва говорио.
   Чврсто је ухватио тестеру, повукао ручицу за паљење и почео да сече. Осетио је како му рука под теретом тестере трне. Морао је да се одмори. Предахнуо је и наставио. Најзад, уз прасак, волан се одвојио од постоља. Пошто је одвалио преостали лим на вратима, један од спасилаца се допола увукао у кабину и почео да вуче постоље волана.

Три сата и шеснаест минута од судара Џон Шејн је осетио како га неколико пари руку извлачи из кабине и полаже на траву. На небу су се управо појављивали први зраци светлости. Извукао се у последњи час.
   За неколико дана отпуштен је из болнице. Поред мноштва убода и опекотина по читавом телу, лекари су установили да је претрпео и потрес мозга. На кожи је имао и много посекотина од стакла и нагњечења, али, зачудо, у судару није сломио ниједну кост. Возач аутомобила погинуо је на лицу места.