Живот пише драме

ПАЦОВ ЗА ВРАТОМ

Полицајац Ирвин Џонстон и данас се, као пензионер, с језом стресе кад се сети догађаја који се збио на почетку његове каријере...

Прошло је можда двадесетак минута од тренутка кад смо мој колега Питер Холтон и ја преузели смену, кад се с радија у аутомобилу чула порука:
   – Било којој слободној јединици! Вишеструки судар на раскрсници 5 и 6. Изгледа да има жртава...
   Пит је одмах одговорио:
   – Овде пет шест. Задатак примљен. Крећемо...
   Климнуо је главом и ја сам истог тренутка папучицу гаса притиснуо до даске. Левом, брзом траком ауто-пута наш „јагуар” с укљученим плавим ротационим светлом јурнуо је према месту удеса.
   Иако нисам могао добро да га видим јер сам се усредсредио на вожњу, осећао сам да је Пит због нечег узнемирен. Знао сам да га не брине брзина којом се крећемо. Имао је поверења у мене као возача. Знао сам и то да би и он, да је на мом месту, возио као ја. Онда је Пит панично подигао ноге с пода и забацио их до самог ветробранског стакла испред себе.
   – Пацовчина! – крикнуо је ужаснут.
    У првом тренутку нисам га сасвим разумео.
   – Још раније ми се учинило да сам нешто видео. У колима је. Сад је побегао позади – наставио је гласом пуним гађења.
   Инстинктивно сам мало подигао ногу с гаса, али ми је Пит добацио да не успоравам:
   – Само ти вози! Ја ћу га средити.

Одвезао је сигурносни појас и пребацио се позади. Наша патролна кола нису имала задња седишта, на њиховом месту држали смо неопходну полицијску опрему. Чуо сам га како грозничаво претура по стварима иза мојих леђа. А онда сам осетио нешто на десном колену. Скинуо сам руку с волана и под прстима осетио крзно. Нисам могао да се савладам. Морао сам да погледам: огроман пацов, нешто мањи од мачке, висио је о деснoj ногавици моје униформе.
   Ужаснут, покушао сам да руком отресем одвратно створење, али је пацов на тај покрет реаговао скоком право за – врат. Бацио сам се улево и животиња је преко мог рамена скочила позади. Ослободио сам га се, али су зато кола опасно кривудала повремено чешући металну ограду ауто-пута.
   Мора да сам у тренутку кад ми се пацов закачио за врат нагло закочио јер је Пит полетео напред а кола се заносила по мокром асфалту уз застрашујућу шкрипу гума.
   Док сам се борио да савладам помахнитало возило, бацио сам поглед на ретровизор и на трен, иза нас, угледао нека жута кола. У том делићу секунде упамтио сам разрогачене очи возача коме се од страха шта се то пред њим збива опустила доња усна... Брзином од 160 километара на сат наш „јагуар” је неконтролисано шеврдао лево-десно, остављајући за собом варнице док се чешао о металну ограду.

Ни сам не знам како сам успео да обуздам моћну машину. Зауставио сам се на првом следећем испусту, схвативши да није прошло више од двадесет секунди од часа кад је Пит открио пацова. За то време превалили смо готово пет километара и претрпели ужас којег ћемо се обојица сећати до краја живота.
   Само што смо стали и покушали да се мало повратимо, са радија смо поново чули глас, овог пута много мирнији:
   – Пет шест, уколико ме чујете, задатак поништен. Понављам: задатак поништен. Мањи удес…
   Једва смо имали времена да чујемо последње речи дежурног јер смо и Пит и ја искочили из кола као луди и почели да избацујемо опрему смештену иза седишта. Возач жутих кола паркирао је иза нас и, с бојом својих кола у лицу, упитао:
   – Је ли с вама све у реду? Шта се то догодило?
   – Пацов. Пацов нам је у колима! – одбрусио сам.
   Човек ме је погледао као да нисам сасвим чист, одмахнуо руком и без речи сео за волан.
   Гнездо од сламки и исцепкане новинске хартије нашли смо тек неколико дана касније – у једној чизми. Није нам пало на памет да завиримо у њу. Нашег пацова више никад нисмо видели...А ни данас не волим да их видим, ни на слици...