За читање и уживање / Вентура Гарсија Калдерон

ОСВЕТА КОНДОРА

Никад нисам умео да пробудим Индијанца ударцем ногом. Јелан белац је хтео да ме научи тој суровој вештини у једном перуанском пристаништу. То је био капетан Гонзалес који је имао тако леп корбач са златном јабучицом и комадићем олова као кићанком.
   – Животињо једна! – драо се капетан, сучући донжуанске бркове. – Сви су они једнаки, ти ниткови! Наредио сам да ми оседла коње у пет сати. А он, видите, спава као свиња, иако је прошло седам. Ја у Хуарезу морам бити за два дана!
   Индијанац је спавао у својим ритама, на голој земљи, са седлом испод главе. На први додир ноге усправио се и само протегнуо. И никад нисам успео да сазнам да ли нас ови људи, кад их казнимо, гледају са гневом или понизношћу. Али, како се њему није журило да се пробуди и врати у овај свет свакодневних патњи и болова, капетан га опаучи камџијом по челу.
   – Гром и небеса! – грмео је џелат посматрајући ме строго.
   – Овако треба поступати са овим дивљацима и никако друкчије! Научите то на време, докторе!
   Капетан Гонзалес подарио ми је ову универзитетску титулу видевши моје сјајне чизме и нови пончо. То је било наивно саучешће овог суровог човека из Лиме, који ме је – добивши од мене претходне ноћи на коцки пет перуанских лира – усвојио и са осмехом на уснама рекао:
   – Нас двојица путујемо заједно до Хуареза, а видећете већ како ћете се лепо забављати с мојом простачином, овом индијанском хуљом, која има „кума” и „кумића” у свим успутним колибама. Начинићу од њега свог пандура јер се ужасно боји мог корбача...
   У дворишту кафане праштао је разгневљени глас. – А црна бунда, битанго једна!? Ако не пожуриш, овако ћу те ја!...
   – Немојте ићи с њим, то је прави дивљак! – саветовао ми је љубазни власник кафане.

Два сата касније, кад сам се пео на своју дивну мазгу, једно овчије руно долазило ми је у сусрет и из прашњавог крзна појави се разбарушена глава која промрмља:
   – Хоћеш ли да пођем с тобом, таита?!
   – Свакако! – одговорих, јер сам у тој сподоби препознао несталог водича.
   Не изустивши ниједну реч, овај водич, кога ми је послало провиђење, пође испред мене стазама и богазама планинског масива. Сутрадан је путовање било чудноватије и занимљивије. Услужан и понизан, као увек, мој сапутник се задржавао претерано често на вратима сваке колибе, као да пита за новости на свом слатком кечуа језику. Индијанке, узимајући моју тиквицу од чиче, разгледале су ме пажљиво, а мени се чинило да у њиховим очима видим неочекивану симпатију. Али ко ће знати шта се дешава у изранављеној души тих робова?! Два или три пута мој водич  прекиде своје злокобно ћутање да би ми на свом детињастом језику исприповедао једну од оних прича од којих се туристима коса диже на глави. Наивне догодовштине о путницима који се изненада скотрљавају у амбис зато што се неки камен отргнуо и сјурио низ стрмине високих Анда.

Перуански писац Вентура Гарсија Калдерон (1886–1959) први пут се појављује у књижевности 1908. године. Књижевну славу и титулу „мајстора пера” стиче, међутим, петнаестак година касније, када је, као дописник перуанских листова из Париза, објавио неколико кратких прича које су одмах постигле огроман успех. Било је то право књижевно откриће па га многи ондашњи критичари упоређују са Мопасаном и Киплингом, а „Приче из перуанске шуме” постају омиљено штиво и широм Европе и Америке.

   – Гледајте, таита, овде!
   Затим би ми показао на дну провалије њихове кости, оглодане и испране бујицама...
  -Али овај исти Индијанац, који је дрхтао под корбачем, имао је вештину акробате да полако сјаше с коња, склизнувши му низ уши и да поведе за улар моју плашљиву мазгу која се, осећајући провалију, спотицала о камење и, као и ја, дрхтала од страха. Да би зло било веће, кондори, што су се враћали у своја висока гнезда, почеше тик уз наша лица да машу крилима, а ја сам им, избезумљен од вртоглавице, видео ужарене очи.
  – Причекај ме, таита – промрмља изненада мој водич и нестаде у тами.
  Узалуд сам га чекао и у ужасу почех да опипавам место где ми се налазно револвер, храбрећи престрашеним гласом своју мазгу која је, стрижући ушима, ослушкивала смрт. Наједном нека чудна хука прекиде мук. Нешто се котрљало, падајући са висине. На петнаестак метара од мене промакоше намах кондори, а онда, јасно и разговетно, зато што сам дошао до једне окуке на путу, видех да одскочи са треском, из прашине, управо изнад моје главе, једна тамна маса, човек, можда коњ, који је већ искрварио на оштрицама стена и одлетео да обоји пенушаву бујицу реке што је текла на дну кланца. Дрхтао сам од ужаса и чекао, док су планине враћале четири или пет пута одјек смртоносног пада.

Понизнији него икада, клизећи бојажљивим кораком дечака, појави се хуља од мог водича, поведе за узду моју мазгу и промрмља тужним гласом:
   – Јеси ли га видео, таита... капетана?
  Капетана?! Разрогачих запрепашћен очи. Индијанац ме је вребао својим неразрешивим погледом. Хтео сам да сазнам што више о стравичном догађају и мој лукави водич ми исприча како безобразни кондори понекад дотакну крилима путника баш када се налази на ивици провалије. Тада, рече, путник губи равнотежу и сурвава се у амбис. То се малочас догодило капетану Гонзалесу. Мој водич се затим смерно прекрсти и скиде свој велики шешир да ми докаже да говори суву истину. Покретима врача показивао ми је огромне птичурине које су већ прождирале свој плен.

Нисам питао ништа више, јер то су тајне моје земље, које људи индијанске расе не умеју да објасне белом човеку. Можда између њих и кондора постоји неки тајанствени споразум: да се свете белим уљезима као што смо ми?! Али од овог неупоредивог водича – који ме је оставио на улазу у Хуарез, одбивши сваку награду, пошто ми је претходно пољубио руке – дознао сам да је покадшто веома велика несмотреност вређати лепим корбачем помирење са судбином побеђене расе.